Тајне у овитку језика

Поезија Даре Секулић подсјећа на тису, вилинско, свето дрво, а сјенка тог славенског дрвета пада само на чиста мјеста, тамо гдје се ноћу појављују заштитнице смјерних душа и путника намјерника.

Одражавају тјескобу разуђеног и подијељеног емоционалног живота, са свјетлима неугасиве наде. Оне су, прије свега, морални императив, рефлекс опстојања у равнотежи унутрашњих сила. Њихов коријен и жилиште је у емпатији (способности да се читају емоције других). A Дара емоције поставља у средиште умијећа живљења. Њен сензориј је као процесор у рачунару; све прима и све репродукује.

Уосјећавајући поезију Даре Секулић, добија се утисак да она пожудно припрема материјал за пјесму. Орјечивање почиње када нервне струје крену из петних жила, претварајући се на путу до проговора, у звучне струје природе. У складу су са природним појавама и односима; као недирнута природа која изгледа чаробно и бајковито. Отуда је њена поезија пуристичка (чиста), без наплаве антипоетског. Када се осјећања разгоре, гаси их плодним водама прољећа у којима пливају љековите траве.

Сваком пјесмом додирне тајну, која је запретана у магичној моћи ријечи, у овитку језика, у живој слици сјећања чује се откуцај прошлости:

Ох походе ме ријечи,

из заборава долазе,

свлаче рђу с моје душе;

кроз збирне утрнулости,

оне свете, наге надолазе… 

Пјесници су робови гријеха зато што дају више, а никада не узимају оно што заслужују. Узвишени су у даривању. Губитке може да надокнади само пјесма, која се, како Дара каже, "отме", бљесне и материјализује. Настале су у засјенченој страни живота. A тамо гдје има сјенке има и егзистенције. Оне су, што би рекао Aндрић, "у нејасној мисли", у пољу несвјесног.

Њене пјесме су слика времена у проширеној садашњости. Сублимиран, стегнут израз, претходи пуристичком појењу. То и јесте у средишту њеног поетског наума. Ријечи су биранице, као травка исцјелитељка. У поетском низу нема жалобних и сентименталних тонова. Материјал за пјесму "посуђује" од нетакнуте мајке природе. У језику љубави види невидно и чује нечујно. Оне су Божије тачке у човјеку. То је духовно средиште ове осебујне поетесе, која је продубила и проширила бразду поетских могућности. Може се, без имало празнорјечивости, рећи да је поетеса Дара Секулић, у свеукупном српском пјесништву, обиљежила двадесети и назначила двадесет и први вијек.

Да бисте се у то увјерили, пустите да вас омами поезија инвентивне и самосвојне Даре Секулић. Отисци њене душе пренијеће се у струје вашег живота. Њене духовне очи ће вас, као очи Светих ратника, као Aргусове очи, гледати из сваке тачке у простору.

У лексичкој крви Даре Секулић има доста хлорофила и сунца, коријена и жилишта из завичаја на стаблу живота, али и избојака у садашњости и листова у будућности… Љековита је за љуту рану живота. Њихов окусак је тајна у овитку језика. Због тога је она, данас, највећа жива поетеса српског језика.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.