Тајне града Црне краљице

Aрхеолози Музеја Републике Српске извели су прво ископавање на локалитету Призрен код Мркоњић Града средином новембра ове године. Била је то изузетна прилика да завиримо дубље у прошлост овог необичног мјеста које вијековима скрива тајну о становницима Призрена, који су се усудили да на тако самотном и врлетном мјесту свију гнијездо од камена.

Локалитет је удаљен од Мркоњић Града око тридесет километара и налази се на западној граници општине, у близини засеока Призрен, на око три километра сјеверозападно од села Медна. Смјештен је на врху издвојеног стјеновитог масива, на једном од крајњих сјеверозападних обронака брда Призрен, високо изнад кањона Сане, на надморској висини од 570 метара, а заузима површину од 500 квадратних метара. Централним дијелом доминира кречњачка стијена, за десет метара виша од околног терена. Са три стране стијена је опасана заравњеним терасама, по чијим ивицама се протежу остаци зидова. Зидови су најбоље очувани са јужне стране, мјестимично и до висине од седам метара. Дебљине су од 0,7 до 1,4 метра и грађени каменом кречњаком и кречним малтером. Утисак је да су терасе и зидине настали прилагођавањем врха овог стјеновитог масива потребама становника.

Локалитет има изразито доминантан и неприступачан положај. Једини могући приступни правци локалитету су са источне стране, од којих је један од најпогоднијих пратио сјеверну падину брда Призрен одвајајући се на мјесту данашњег засеока Призрен од путне комуникације, која је још у древна времена спајала долину Сане са долином ријеке Медљанке.

Призрен се током средњег вијека налазио на јужној граници жупе Бањице, једној од многобројних жупа Доњих Краја, крајине средњовјековне босанске државе. Овом жупом, чији је центар било утврђење Кључ, још од краја XII и почетка XIII, па све до краја XV вијека, са краћим прекидом током друге половине XIV вијека, управљали су племићи из породице Хрватинића.

Међу локалним становништвом Призрен је познат као мјесто гдје се налазио средњовјековни град у којем је живјела легендарна Црна краљица и на којем су њихови стари налазили врхове копаља и стријела, дијелове "сабљи", клинове и потковице.

Захваљујући ангажовању и финансирању општине Мркоњић Град, као и ангажовању Културног центра "Петар Кочић" из Мркоњић Града, на локалитету Призрен у периоду од 10. до 23. новембра 2011. године археолошка екипа Музеја Републике Српске извела је сондажно истраживање, прву фазу планираног вишегодишњег пројекта истраживања, заштите, обнове и презентације археолошког локалитета Призрена.

Четворочлана екипа Музеја из Бањалуке сондажно је истражила површину од око 15 квадратних метара на сјеверном крају источне грађевинске цјелине, како се радно назива један од дијелова овог локалитета. Иако је истражена површина била мала, она је пружила мноштво информација драгоцјених за реконструкцију прошлости локалитета.

На основу тога могло се закључити да је архитектонски комплекс, подигнут током касног средњег вијека на локалитету Призрен, претрпио девастацију која се манифестовала спаљивањем и рушењем грађевина које су чиниле овај комплекс, највјероватније око половине XV вијека, када су Турци дефинитивно заузели већи дио босанског краљевства. Ово потврђује интензиван слој гара, пепела и спаљених дрвених дијелова архитектуре, који је лежао непосредно на стјеновитој подлози на којој су подигнути зидови.

Резултати археолошког истраживања јасно су показали да је кратко послије девастације комплекса дошло до обнове живота на локалитету. То су илустровали и потврдили налази касносредњовјековне грнчарије, гвоздених врхова стријела за самостреле, дијелова камених топовских кугли, коњских потковица, гвоздених клинова, као и многобројних животињских костију. Сви ови налази пронађени су у културном слоју чији садржај је свједочио о интензивном животу, највјероватније војника, који су на масивном слоју насталом рушењем објеката организовали живот, а како се чини и одбрану, тада девастираног комплекса. Боравак војничке посаде на локалитету могао би да се повеже са формирањем Јајачке бановине, тампон-зоне између угрожене Угарске и Турске царевине у експанзији, која је функционисала у периоду између 1463. и 1528. године. То би могао да буде шири оквир за формирање поменутог културног слоја на локалитету Призрен, мада је познато да су крајеви који припадају долини Сане дефинитивно пали под турску власт већ током посљедње деценије XV вијека.

На основу тога се може претпоставити да је у периоду друге половине XV вијека архитектонски комплекс на локалитету Призрен могао да има улогу стратешког војног објекта мањег значаја, послије чега је био напуштен и као разрушен дочекао аустријско посланство 1530. године.

Ово археолошко истраживање бацило је само трачак свјетлости на тајне које чува и памти ово необично мјесто. Још увијек остају скривени од нас одговори на питање ко је и када подигао овај архитектонски комплекс. Наравно и на питање са којом намјером је то учињено, као и да ли је то била мања фортификација, властелински двор или можда чак монашка испосница. Због тога се надамо новим истраживањима овог, за изучавање наше средњовјековне прошлости драгоцјеног мјеста.

Путопис

Утврђење Призрен и брдо Призрен помињу се под истим именима у чувеном Курипешићевом путопису из 1530. године, у којем је описано путовање аустријског посланства у Цариград. Том приликом, хроничар је забиљежио да је посланство прошло и испод Призрена, који он тада помиње као разрушену тврђавицу.

(Aутор је руководилац истраживања, археолог, виши кустос Музеја Републике Српске)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.