Свијест пала у несвијест

У ближем и даљем окружењу, гдје год се окренемо, видимо смеће које је бачено по зеленим површинама, шумама, обалама и ријечним токовима.

Људи ниске еколошке свијести затрпавају нашу животну средину не размишљајући о вишеструким посљедицама које су неминовне. A све те ствари које бацамо могле би се поново искористити и уштедјети новац и природне ресурсе. Међу њима су папир и папирна амбалажа, алуминијски производи, биолошки "зелени" отпад, остаци прераде дрвета. За њихову прераду постоје реални и економски оправдани услови. Овако, дивље депоније отпада су најчешће мјеста ширења заразе коју преносе животиње које на њима налазе храну. Све то представља несумњиву опасност за нашу животну средину и за наше здравље.

Свјетска банка је многим градовима понудила и обезбиједила средства за изградњу еколошки прихватљивих санитарних депонија. Aли, процес њихове изградње прати едукација и информисање становништва о могућностима поновне употребе већ коришћених средстава, одговорнији однос према одлагању отпада и његовом складиштењу, али и одговорнији однос произвођача према производима које пласирају на тржиште.

Ко може бити покретач и извођач таквих идеја? То су тзв. невладине организације, односно еколошка друштва и покрети. Њих је лако озаконити и регистровати. За то је потребно највише три физичка или правна лица, али оне треба да чине шири фронт чланова, међу којима су најбољи инжењери шумарства, еколози, универзитетски професори, професори у средњим школама, наставници свих профила, новинари, књижевници и други јавни радници. Њихове акције разбуђивања еколошке свијести код наших грађана треба да поприме јавне димензије. За то треба ангажовати све штампане и електронске медије, плакате, зидне новине, летке и други пропагандни материјал. Они планирају, организују и омасовљују акције чишћења животне средине, спречавање настанка дивљих депонија и одлагање отпада у санитарне депоније.

Највећи загађивачи су комунална предузећа која смеће истресају у дивље, а не санитарне депоније, приватни дрвопрерађивачи (бренташи), али и сами грађани који имају врло ниску еколошку свијест. Њима се врло ријетко (скоро никако) изричу санкције.

Како се, ипак, може нешто учинити? Само развојем невладиних, еколошких удружења или организација, са поменутом базом стручњака и јавних радника у њој, које ће се умрежити са локалног на регионални и државни ниво.

Не треба дозволити да природа умире загађена свјесном дјелатношћу живог човјека.

Узмимо за примјер воду! Судбина планете Земље зависи од питке воде, које је све мање, јер је режим водотокова поремећен због грубе експлоатације природних добара, односно девастирања животне околине и бацањем отпада у дивље, несанитарне депоније, без надзора стручњака.

Дакле, све је стало до човјека. A човјек човјеку је околина – и мирис и смрад! Aко се не одрекнемо претјераног смрада, свијет више неће постојати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.