Светозар Цветковић: Не позивам људе на моје представе

Место српске кинематографије је у случају или у случајности. Никако у концепту, никако у организацији. Све што се деси важно и значајно питање је личне акције и ауторства, тако да то место за себе изборе једино аутори сами, а никако национална кинематографија.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" београдски глумац Светозар Цветковић, коме је повјерена улога главног лика у представи "Елијахова столица", премијерно изведеној у суботу у Југословенском драмском позоришту.

* ГЛAС: Колико Вам је био инспиративан лик Рихарда Рихтера у представи "Елијахова столица"?

ЦВЕТКОВИЋ: Мислим да је сваки рад инспиративан ако вас довољно провоцира да се позабавите собом и својим осећањима, те односом према савременом свету и тренутку у коме живите. Како се радило о једном роману који на сцену долази са већ потврђеном међународном репутацијом утолико је и одговорност већа, а сам лик Рихарда Рихтера са свим догађајима које доживљава за свог боравка у ратном Сарајеву је јединствен и самим тим и у трагачком делу врло занимљив и непредвидив.

* ГЛAС: Шта бисте навели као препоруку за ову представу када бисте некога позвали да је погледа?

ЦВЕТКОВИЋ: Ух, ја обично не позивам људе да гледају моје представе, мислим - ако их занима доћи ће, тако да се тешко одлучујем да Вам тачно одговорим. Aли рецимо да се двоумим између јединствености приче и виртуозности глумаца Ђузе Стојиљковића, Ренате Улмански те младе Маје Изетбеговић као и децентности и оригиналности Бориса Лијешевића као редитеља. Не смем да заборавим ни Јелену Тркуља и Банета Јевтића.

* ГЛAС: Каква су искуства са снимања кратког филма Стефана Aрсенијевића, који у рађен у септембру?

ЦВЕТКОВИЋ: Искуство је јако лепо, ја обожавам сензибилитет Мире Фурлан и погодује ми да радим са њом у истом кадру, у атмосфери Цариграда и храбрости редитеља да готово играмо у документарним аутентичним условима снима свој део омнибуса. Стефан је изванредан млади човек и редитељ са великом али у испољавању дискретном амбицијом и као такве схватам и његове филмове.

* ГЛAС: Да ли се спремате за нове улоге?

ЦВЕТКОВИЋ: Биће, има се шта радити на себи. Заправо већ сам урадио нешто што ће се на зиму појавити, верујем, у домаћим и светским биоскопима, филм Мише Радивојевића "Како су ме украли Немци". То је изврстан филм.

* ГЛAС: Постоји ли нека улога за коју бисте могли рећи да је била прекретница у Вашој каријери?

ЦВЕТКОВИЋ: Не знам за улогу, али рецимо за позориште генерално, средином осамдесетих била је то представа Ненада Прокића "Метастабилни Граал" коју је режирао Паоло Магели у "Aтељеу 212". То је многима, па и мени преокренуло схватање позоришта и отворило могућност да поверујемо у своје снове и њихову реализацију.

Позоришни живот

* ГЛAС: Како оцјењујете стање када је у питању позоришни живот у Србији?

ЦВЕТКОВИЋ: Не знам много о позоришном животу у Србији, знам више о београдском, који је јако активан и са стране позоришне публике, атрактиван. Откако сам престао да радим као директор "Aтељеа 212" трудим се да не оцењујем него да будем објективни посматрач где треба посматрати, а учесник где могу учествовати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.