Светозар Цветковић: Двострука осећања уз награду “Милош Жутић”

Награда “Милош Жутић” носи печат тако значајне личности као што је он био, али и специфичан израз тог великана српског глумишта. Жири коју ту награду даје неком глумцу подразумева да лауреат има нешто у глумачком изразу што је Миша Жутић носио са собом и због тога ми признање јако импонује.

Рекао је ово у интервјуу за “Глас Српске” угледни српски глумац Светозар Цветковић, лауреат награде “Милош Жутић” за 2011. годину, коју додјељује Удружење драмских уметника Србије. Цветковић је 17. добитник тог признања, а награђен је за најбоље глумачко остварење изведено у професионалним позориштима Србије у периоду од 30. јуна 2010. до 30. јуна 2011. године.

Признање му је припало за тумачење лика Ричарда Рихтера у представи “Елијахова столица” Игора Штикса, у режији Бориса Лијешевића и извођењу Југословенског драмског позоришта.

ГЛAС: Са каквим сте осјећањима примили вијест о награди “Милош Жутић”, која слови за једно од најважнијих глумачких признања у српском глумишту?

ЦВЕТКОВИЋ: Имам двоструко осећање везано за награду “Милош Жутић”, које одише једном пријатношћу. Пре свега, награда носи име једног уметника и човека као што је био Милош Жутић. Поред тога што сам га познавао и што сам имао прилику да играм са њим, знао сам какви су његови животни и професионални ставови, па ми врло импонује што уз моје име стоји и његово име. Први добитник награде је био Петар Краљ. Сећам се дана када је он добио то признање за улогу у представи “Гардеробер” у којој је играо са Љубом Тадићем. То јесте једна награда са јаким референцама и човек никако не може да се пожали на жири који му је додели. Друго осећање је, пре свега, везано за саму представу “Елијахова столица” аутора Игора Штикса, редитеља Бориса Лијешевића, као једног од млађе гарнитуре јаких редитеља која постоји у српском позоришту. Такође, осећање је везано за саму екипу која је радила ту представу, која није тако велика, има нас шесторо глумаца. Процес у представи је потпуно другачији од било чега што можемо да замислимо у данашњем позоришту. Специфичан процес нас је све скупа довео до резултата који имамо са том представом која је победила на “Битефу”, добила је награду “Мира Траиловић” као најбоља представа на овом фестивалу. Тренутно највише гостује од свих представа из Србије.

ГЛAС: Колико награде дјелују као подстицај за глумца?

ЦВЕТКОВИЋ: У сваком случају, то зависи и од награде. Човеку је увек пријатно када га неко награди. Не могу да не кажем да један велики број награда који се појављује на позоришним и филмским фестивалима није толико значајан. Aко имате фестивал који има 16 глумачких награда питате се када је добијете: Да ли је могуће да мене нема у тих 16 или да ли је могуће да их постоји толико? Ту човек такође може да има једно двоструко осећање због једне инфлације, односно бројности признања и награда на неким местима.

ГЛAС: У које нове пројекте улазите и какве улоге Вас очекују?

ЦВЕТКОВИЋ: Играм неколико представа, у припреми је једна која би требало да се ради током лета са Aлександром Поповским, а следеће сезоне једна са Јагошем Марковићем. Што се филма тиче, постоје тренутно три пројекта у које сам укључен као глумац и један пројекат који бих радио као продуцент. Не могу се пожалити да их нема, али не могу се пожалити да сам не стојим иза тога у продукцији. Једноставно, морам да обезбедим услове да се такви производи реализују.

“Како су ме украли Немци”

ГЛAС: Филм Мише Радивојевића “Како су ме украли Немци” у коме играте, ових дана је на фестивалу у Aфрици. Јесте ли задовољни успјехом који је филм до сада постигао?

ЦВЕТКОВИЋ: Радимо на томе да филм “Како су ме украли Немци” после успеха који је доживео у Србији изађе и ван граница српског језика. Вратио сам се са фестивала у Сан Хозеу, где је филм на фестивалу, а сада идем на фестивал у Кејптаун где је филм у јакој конкуренцији у једној земљи која нам је толико далеко и тако непозната, али ипак има велико интересовање за српске филмове.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.