Svetozar Cvetković: Dvostruka osećanja uz nagradu “Miloš Žutić”

Nagrada “Miloš Žutić” nosi pečat tako značajne ličnosti kao što je on bio, ali i specifičan izraz tog velikana srpskog glumišta. Žiri koju tu nagradu daje nekom glumcu podrazumeva da laureat ima nešto u glumačkom izrazu što je Miša Žutić nosio sa sobom i zbog toga mi priznanje jako imponuje.

Rekao je ovo u intervjuu za “Glas Srpske” ugledni srpski glumac Svetozar Cvetković, laureat nagrade “Miloš Žutić” za 2011. godinu, koju dodjeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije. Cvetković je 17. dobitnik tog priznanja, a nagrađen je za najbolje glumačko ostvarenje izvedeno u profesionalnim pozorištima Srbije u periodu od 30. juna 2010. do 30. juna 2011. godine.

Priznanje mu je pripalo za tumačenje lika Ričarda Rihtera u predstavi “Elijahova stolica” Igora Štiksa, u režiji Borisa Liješevića i izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

GLAS: Sa kakvim ste osjećanjima primili vijest o nagradi “Miloš Žutić”, koja slovi za jedno od najvažnijih glumačkih priznanja u srpskom glumištu?

CVETKOVIĆ: Imam dvostruko osećanje vezano za nagradu “Miloš Žutić”, koje odiše jednom prijatnošću. Pre svega, nagrada nosi ime jednog umetnika i čoveka kao što je bio Miloš Žutić. Pored toga što sam ga poznavao i što sam imao priliku da igram sa njim, znao sam kakvi su njegovi životni i profesionalni stavovi, pa mi vrlo imponuje što uz moje ime stoji i njegovo ime. Prvi dobitnik nagrade je bio Petar Kralj. Sećam se dana kada je on dobio to priznanje za ulogu u predstavi “Garderober” u kojoj je igrao sa Ljubom Tadićem. To jeste jedna nagrada sa jakim referencama i čovek nikako ne može da se požali na žiri koji mu je dodeli. Drugo osećanje je, pre svega, vezano za samu predstavu “Elijahova stolica” autora Igora Štiksa, reditelja Borisa Liješevića, kao jednog od mlađe garniture jakih reditelja koja postoji u srpskom pozorištu. Takođe, osećanje je vezano za samu ekipu koja je radila tu predstavu, koja nije tako velika, ima nas šestoro glumaca. Proces u predstavi je potpuno drugačiji od bilo čega što možemo da zamislimo u današnjem pozorištu. Specifičan proces nas je sve skupa doveo do rezultata koji imamo sa tom predstavom koja je pobedila na “Bitefu”, dobila je nagradu “Mira Trailović” kao najbolja predstava na ovom festivalu. Trenutno najviše gostuje od svih predstava iz Srbije.

GLAS: Koliko nagrade djeluju kao podsticaj za glumca?

CVETKOVIĆ: U svakom slučaju, to zavisi i od nagrade. Čoveku je uvek prijatno kada ga neko nagradi. Ne mogu da ne kažem da jedan veliki broj nagrada koji se pojavljuje na pozorišnim i filmskim festivalima nije toliko značajan. Ako imate festival koji ima 16 glumačkih nagrada pitate se kada je dobijete: Da li je moguće da mene nema u tih 16 ili da li je moguće da ih postoji toliko? Tu čovek takođe može da ima jedno dvostruko osećanje zbog jedne inflacije, odnosno brojnosti priznanja i nagrada na nekim mestima.

GLAS: U koje nove projekte ulazite i kakve uloge Vas očekuju?

CVETKOVIĆ: Igram nekoliko predstava, u pripremi je jedna koja bi trebalo da se radi tokom leta sa Aleksandrom Popovskim, a sledeće sezone jedna sa Jagošem Markovićem. Što se filma tiče, postoje trenutno tri projekta u koje sam uključen kao glumac i jedan projekat koji bih radio kao producent. Ne mogu se požaliti da ih nema, ali ne mogu se požaliti da sam ne stojim iza toga u produkciji. Jednostavno, moram da obezbedim uslove da se takvi proizvodi realizuju.

“Kako su me ukrali Nemci”

GLAS: Film Miše Radivojevića “Kako su me ukrali Nemci” u kome igrate, ovih dana je na festivalu u Africi. Jeste li zadovoljni uspjehom koji je film do sada postigao?

CVETKOVIĆ: Radimo na tome da film “Kako su me ukrali Nemci” posle uspeha koji je doživeo u Srbiji izađe i van granica srpskog jezika. Vratio sam se sa festivala u San Hozeu, gde je film na festivalu, a sada idem na festival u Kejptaun gde je film u jakoj konkurenciji u jednoj zemlji koja nam je toliko daleko i tako nepoznata, ali ipak ima veliko interesovanje za srpske filmove.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.