Светозар Цветковић: Доброта у људима чува свет за будућност

Ретко се данас праве филмови о нечему што је тако имагинарно, а тако конкретно као што је доброта. Филм "Како су ме украли Немци" говори о доброти која поред свега опстаје у душама и срцима појединих људи. Без обзира на разлоге због којих се појављује и на зло које опструише, без обзира на ратове, људе и интересе, доброта у појединим људима сачувава свет за будућност и пред њом сва оружја бивају положена.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" београдски глумац Светозар Цветковић, носилац главне улоге у новом филму Мише Радивојевића, "Како су ме украли Немци".

- Ново остварење Мише Радивојевића је један леп филм, великог срца и душе, племенитих амбиција и поруке. То је филм о прошлости која упозорава на будућност, о људској судбини, али и о начину како да највеће разлике пребродимо путем доброте. Зато волим тај филм - каже Цветковић.

* ГЛAС: Шта Вас је највише инспирисало док сте градили лик у новом филму и колико сте га лично доживјели?

ЦВЕТКОВИЋ: Миша Радивојевић и ја смо ове године напунили пунолетство нашег познанства и заједничког рада. Његове филмове нисам гледао као неке успутне приче из живота са којим би се неко од гледалаца идентификовао, већ као ставове у животу које би требало пратити и које сам ја разумевао и из свог личног познанства са самим аутором. Тако да је степен идентификације могао да буде трострук. Оно што радим у овом послу је везано за исцрпљивање, односно за црпљење туђег искуства или свог сличног искуства. У овом случају су се та искуства прожимала између онога што је редитељево, Мишино искуство, затим искуство људи које срећем свакодневно и опште друштвене ситуације у окружењу и мог личног става у односу на све што нам се дешавало протеклих година.

* ГЛAС: У којој мјери главни јунак има сличности са Вама?

ЦВЕТКОВИЋ: Не знам ко је главни јунак у овом филму. Главни јунак је неко ко је мајка тог детета из филма, главни јунак је и немачки официр, а главни јунак може да буде и тај остарели дечак кога тумачим у овом филму. Он би се у великој мери могао идентификовати са нечим што ја аутор Миша Радивојевић. У којој мери се то идентификује са мном и прожима кроз моје биће, то је врло дискутабилно. Он је један крајње несимпатичан лик, који у доброј мери ремети главну радњу филма, коментарише свој живот, не трпи своју околину, непријатан, не воли децу, не носи ништа лепо са собом. Aли носи лепо сећање на своје детињство и на једног човека који га је волео као нико и на време које је било ужасно за цео свет, а за њега је било најлепше.

* ГЛAС: Заиграћете и у новој представи Дејана Мијача, Чеховљевом "Вишњику", гдје Вам је припала улога Гајева. Колико су Вам Чеховљеве драме блиске и волите ли да играте у таквој врсти комада?

ЦВЕТКОВИЋ: Чехов је увек испит, из почетка. Да не би звучало толико тривијално, мислим да је то ипак нешто што је литература наших живота, односно литература свакога ко би желео да се бави драмском књижевношћу, било да је у питању писана реч или реч коју треба изговорити на сцени. Волим Чеховљеве реченице и мисли, као и неке представе које сам гледао, а које су рађене по његовим драмама. Играо сам његове ликове, али не превише. Тумачио сам лик Иванова. Једанпут на телевизији, када сам био одвећ млад, чак и за тог младића који у својим тридесетим годинама за себе говори да је старац. A пре десет година у Граду театру Будва, са којим сада, у копродукцији са Југословенским драмским позориштем, радимо и Чеховљев "Вишњик". Нека моја размишљања и осећање идентификујем са Чеховљевим реченицама, а оне захтевају од глумца да доста копа по себи. Дејан Мијач је неко од кога сам много научио, тиме што сам играо у представама које је он режирао, али и гледао његове представе док сам студирао и био сам одушевљен. Међутим, радећи "Вишњик" имам и осећање великог напора да откријем нешто што није тако лако открити у нечему што се зове савремена драматургија, а што је опет написано тако савремено. Данас бисте застали када бисте видели таквог писца и занемели од чуђења како је могуће да је тако модеран, а такав је био Чехов у своје време.

* ГЛAС: Пошто је премијера заказана за 17. јул, да ли послије тога идете на одмор или започињете неки нови пројекат?

ЦВЕТКОВИЋ: Премијера ћа бити на Светом Стефану, а после тога играмо до 21. јула, а 22. смо на фестивалу на Палићу, где је у конкуренцији филм "Како су ме украли Немци". Са истим филмом смо 23. јула у Мотовуну, где сам осетио најбољу атмосферу од свих фестивала на којима сам био. Послије тога идемо у Котор, играмо представу "На љетовању", а 3. августа смо на Брионима са представом "Трст" Aтељеа 212. Касније следе домаћи фестивали, тако да су цело лето фестивали на којима или изводимо представе или су пројекције филма "Како су ме украли Немци". Почетком септембра започиње нова сезона, када ћу на Битефу играти у "Елијаховој столици", а почетком октобра је у Београду премијера "Вишњика", као и домаћа дистрибуција филма "Како су ме украли Немци". Углавном, није досадно.

Aутентичан језик

* ГЛAС: Који филмови из 2011. године су Вам се посебно допали?

ЦВЕТКОВИЋ: Имају два фантастична филма која бих свакоме препоручио. Оба су већ много експонирана у јавности, а ипак их много људи није видело. Добијали су награде и значајни су због аутентичног филмског језика. Потпуно нови профил гледања на филмску уметност и сценаристички, а и у редитељском погледу је српски филм "Тилва Рош" Николе Лежаића. Када је у питању светска кинематографија, то је дански филм "У бољем свету", који је награђен "Оскаром".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.