Светлана Велмар-Јанковић: Пишем нову кратку прозу

Aко престанем да пишем, престаћу да живим. Почела сам нови рукопис, мислим да ће бити кратка проза, на неки начин нова за мене: пипам тему, препирем се са реченицама, али слушам њихов ритам који ми је сада најважнији и, као паук, испуштам танке нити, а не знам куд идем.

Рекла је ово у интервјуу за "Глас Српске" угледна српска књижевница Светлана Велмар-Јанковић, чија је нова књига "Капија Балкана", у издању "Стубова културе", недавно стигла до читалаца. Књига је настајала дуже од 15, системски писана посљедњих седам година, а оцијењена је као капитално дјело Светлане Велмар-Јанковић.

* ГЛAС: Шта је по Вашем мишљењу есенција "Капије Балкана", књиге о Београду?

ВЕЛМAР-ЈAНКОВИЋ: Мислим да нисам сигурна да знам прави одговор на Ваше питање. Есенција је сажетак или, боље да кажем, сок из густо исцеђене дуге историје Београда, али и приче о тој историји, као и од ткања те историје. Зашто кажем сажетак? Зато што сам сваки део ове књиге преписивала најмање по шест пута, сажимајући историјску грађу и облажући је веловима имагинације, кад је пристајала да ми осветљава трагање, тражење и истраживање на стазама могуће историјске истине.

* ГЛAС: "Капија Балкана" је окарактерисана као "поуздана као историјски водич и узбудљива као историјски роман". Који детаљи су били најзанимљивији током Вашег истраживања, а касније и писања књиге?

ВЕЛМAР-ЈAНКОВИЋ: Претпостављам да је свако испитивање историографије узбудљиво за онога који се томе испитивању посвећује. За мене је историја Београда посебно привлачна, јер је невероватно драматична, непредвидљива у својој предвидљивости, потресна у својој променљивости. Видите, сада знам да је за мене историја Београда необично налик Дунаву, моћном току реке коју гледам свакога дана, а сагледавам је сваки пут другачију. Нема историјског периода који сам проучавала, а да нисам осећала да ме потпуно испуњава снагом своје посебности. Не умем да изаберем делове које бих издвојила као најпривлачније по занимљивости, јер ме је сваки везивао за себе баш зато што је био различит од других, а изједначен са њима по облику националне судбине: Београд није само капија Балкана, него је и ружа судбинских ветрова, око ратног оркана над Балканом што се једнако враћа са све црњом претњом, трагичан хук људског постојања којем се не можете одупрети.

* ГЛAС: Како Вам се допада садашњи Београд и шта је изгубио у односу на неколико деценија раније?

ВЕЛМAР-ЈAНКОВИЋ: Свака деценија коју сам проживела у Београду била је другачија од претходне, што ја нисам тада могла да приметим, а сада и те како примећујем те разлике које би ваљало тумачити са различитих научних стајалишта, најпре психолошко-социолошких. У годинама садашњег Београда, односно Београда који је проживео прву деценију 21. века, опажам неку врсту заморености житеља у односу на преданост раду и на уметност радовања. И у односу на бригу за другог, оног који постоји поред нас, али одјекује и у нама, и кад то не знамо. Хоћу да кажем да се садашњи Београд, можда, разликује од свих претходних, по изузетно високој мери окренутости према егоистичном делу сопственог бића, што је нова појава у новом грађанству које одраста после великог националног пораза, то јест пораза што нам се рушио на леђа током деведесетих година прошлог века, али и током целе прве деценије овог столећа. Београд као капија Балкана увек се отварао обзорју нове наде, нарочито после епоха најгушћег мрака, и ја верујем да ће се и данашњем Београду опет раскрилити исти светлосни обзор и над Калемегданом, и над Дунавом и Савом, и над трајањем града.

* ГЛAС: За којим књигама сте посегнули на сајму у Београду и кога најрадије читате од савремених, а кога од класичних писаца? 

ВЕЛМAР-ЈAНКОВИЋ: Срећна сам што нисам изгубила страст читања, али сам несрећна што могу мало књига да ишчитам од оних које ме окружују на фотељи поред кревета, на свим столовима, на малим и великим столицама - ни не помињем, разуме се, полице што покривају све зидове нашег малог стана испуњене књигама, фасциклама, новинама, преписком. Кад украдем мало времена за белетристику, која ми је мелем од спорог кретања кроз историографску науку, читам наше младе, односно, за мене млађе прозаисте и песнике. Гледам да не пропустим ниједну књигу Владе Пиштала, Владе Aрсенијевића, Вулета Журића, Љубице Aрсић, од песника Војислава Карановића и Јовановића Данилова. Од страних се враћам Aнтонију Табукију и Филипу Роту, Полу Остеру, Умберту Еку, а због поезије Фернанда Песоаа желим да научим португалски, иако знам да ми је испуњење те жеље сасвим немогуће. Читање је за мене не племенита страст, него и једини духовни простор спаса.

Књижевност у Србији

* ГЛAС: Коју оцјену бисте дали књижевној сцени у Србији?

ВЕЛМAР-ЈAНКОВИЋ: Савремена књижевност у Србији је богата, разноврсна у жанровима, веома маштовита, стално пристижу млади и даровити. Нажалост, наш језик је мали, а држава сиромашна: мало се даје на културу уопште, а нимало више на пласирање наше књижевности у страним земљама. Много је обећања, а недовољно испуњеног деловања. И кад се догоди организовани продор наше књижевности на сцену стране литературе, какав је био ове године у Лајпцигу, ти су продори ретки, не зна се када ће се поновити, има много неизвесности у свакој организованој "акцији културе и књижевности". Нема ни довољно доследности, ни упорности, ни оданости самој идеји књижевне уметности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.