Svetlana Velmar-Janković: Pišem novu kratku prozu

Ako prestanem da pišem, prestaću da živim. Počela sam novi rukopis, mislim da će biti kratka proza, na neki način nova za mene: pipam temu, prepirem se sa rečenicama, ali slušam njihov ritam koji mi je sada najvažniji i, kao pauk, ispuštam tanke niti, a ne znam kud idem.

Rekla je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" ugledna srpska književnica Svetlana Velmar-Janković, čija je nova knjiga "Kapija Balkana", u izdanju "Stubova kulture", nedavno stigla do čitalaca. Knjiga je nastajala duže od 15, sistemski pisana posljednjih sedam godina, a ocijenjena je kao kapitalno djelo Svetlane Velmar-Janković.

* GLAS: Šta je po Vašem mišljenju esencija "Kapije Balkana", knjige o Beogradu?

VELMAR-JANKOVIĆ: Mislim da nisam sigurna da znam pravi odgovor na Vaše pitanje. Esencija je sažetak ili, bolje da kažem, sok iz gusto isceđene duge istorije Beograda, ali i priče o toj istoriji, kao i od tkanja te istorije. Zašto kažem sažetak? Zato što sam svaki deo ove knjige prepisivala najmanje po šest puta, sažimajući istorijsku građu i oblažući je velovima imaginacije, kad je pristajala da mi osvetljava traganje, traženje i istraživanje na stazama moguće istorijske istine.

* GLAS: "Kapija Balkana" je okarakterisana kao "pouzdana kao istorijski vodič i uzbudljiva kao istorijski roman". Koji detalji su bili najzanimljiviji tokom Vašeg istraživanja, a kasnije i pisanja knjige?

VELMAR-JANKOVIĆ: Pretpostavljam da je svako ispitivanje istoriografije uzbudljivo za onoga koji se tome ispitivanju posvećuje. Za mene je istorija Beograda posebno privlačna, jer je neverovatno dramatična, nepredvidljiva u svojoj predvidljivosti, potresna u svojoj promenljivosti. Vidite, sada znam da je za mene istorija Beograda neobično nalik Dunavu, moćnom toku reke koju gledam svakoga dana, a sagledavam je svaki put drugačiju. Nema istorijskog perioda koji sam proučavala, a da nisam osećala da me potpuno ispunjava snagom svoje posebnosti. Ne umem da izaberem delove koje bih izdvojila kao najprivlačnije po zanimljivosti, jer me je svaki vezivao za sebe baš zato što je bio različit od drugih, a izjednačen sa njima po obliku nacionalne sudbine: Beograd nije samo kapija Balkana, nego je i ruža sudbinskih vetrova, oko ratnog orkana nad Balkanom što se jednako vraća sa sve crnjom pretnjom, tragičan huk ljudskog postojanja kojem se ne možete odupreti.

* GLAS: Kako Vam se dopada sadašnji Beograd i šta je izgubio u odnosu na nekoliko decenija ranije?

VELMAR-JANKOVIĆ: Svaka decenija koju sam proživela u Beogradu bila je drugačija od prethodne, što ja nisam tada mogla da primetim, a sada i te kako primećujem te razlike koje bi valjalo tumačiti sa različitih naučnih stajališta, najpre psihološko-socioloških. U godinama sadašnjeg Beograda, odnosno Beograda koji je proživeo prvu deceniju 21. veka, opažam neku vrstu zamorenosti žitelja u odnosu na predanost radu i na umetnost radovanja. I u odnosu na brigu za drugog, onog koji postoji pored nas, ali odjekuje i u nama, i kad to ne znamo. Hoću da kažem da se sadašnji Beograd, možda, razlikuje od svih prethodnih, po izuzetno visokoj meri okrenutosti prema egoističnom delu sopstvenog bića, što je nova pojava u novom građanstvu koje odrasta posle velikog nacionalnog poraza, to jest poraza što nam se rušio na leđa tokom devedesetih godina prošlog veka, ali i tokom cele prve decenije ovog stoleća. Beograd kao kapija Balkana uvek se otvarao obzorju nove nade, naročito posle epoha najgušćeg mraka, i ja verujem da će se i današnjem Beogradu opet raskriliti isti svetlosni obzor i nad Kalemegdanom, i nad Dunavom i Savom, i nad trajanjem grada.

* GLAS: Za kojim knjigama ste posegnuli na sajmu u Beogradu i koga najradije čitate od savremenih, a koga od klasičnih pisaca? 

VELMAR-JANKOVIĆ: Srećna sam što nisam izgubila strast čitanja, ali sam nesrećna što mogu malo knjiga da iščitam od onih koje me okružuju na fotelji pored kreveta, na svim stolovima, na malim i velikim stolicama - ni ne pominjem, razume se, police što pokrivaju sve zidove našeg malog stana ispunjene knjigama, fasciklama, novinama, prepiskom. Kad ukradem malo vremena za beletristiku, koja mi je melem od sporog kretanja kroz istoriografsku nauku, čitam naše mlade, odnosno, za mene mlađe prozaiste i pesnike. Gledam da ne propustim nijednu knjigu Vlade Pištala, Vlade Arsenijevića, Vuleta Žurića, Ljubice Arsić, od pesnika Vojislava Karanovića i Jovanovića Danilova. Od stranih se vraćam Antoniju Tabukiju i Filipu Rotu, Polu Osteru, Umbertu Eku, a zbog poezije Fernanda Pesoaa želim da naučim portugalski, iako znam da mi je ispunjenje te želje sasvim nemoguće. Čitanje je za mene ne plemenita strast, nego i jedini duhovni prostor spasa.

Književnost u Srbiji

* GLAS: Koju ocjenu biste dali književnoj sceni u Srbiji?

VELMAR-JANKOVIĆ: Savremena književnost u Srbiji je bogata, raznovrsna u žanrovima, veoma maštovita, stalno pristižu mladi i daroviti. Nažalost, naš jezik je mali, a država siromašna: malo se daje na kulturu uopšte, a nimalo više na plasiranje naše književnosti u stranim zemljama. Mnogo je obećanja, a nedovoljno ispunjenog delovanja. I kad se dogodi organizovani prodor naše književnosti na scenu strane literature, kakav je bio ove godine u Lajpcigu, ti su prodori retki, ne zna se kada će se ponoviti, ima mnogo neizvesnosti u svakoj organizovanoj "akciji kulture i književnosti". Nema ni dovoljno doslednosti, ni upornosti, ni odanosti samoj ideji književne umetnosti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.