"Свети Георгије убива аждаху" на 70. Стеријином позорју

Свечаном беседом проф. др Љиљане Пешикан Љуштановић, почело је седамдесето издање Стеријиног позорја, највећег и најзначајнијег фестивала драме и позоришта у региону.

Надахнуто, позоришно, професорски и с великом љубављу о ономе што нас љути, потреса и теши, беседила је о непролазности позоришне магије и великанима који су је стварали. 

Такав један великан је подигао завесу овог 70. Позорја и то са својом тестаментарном драмом "Свети Георгије убива аждаху". Душан Ковачевић прича о једном великом и херојском времену о којем је слушао, још као мали, од свога деде Цветка Ковачевића, учесника Церске битке, о томе како се причало међу војницима. У рату се свашта прича, а после рата још више. 

Велике су очи док се битка војује, а још већа машта када се све заврши. Зато овај текст и хода танком линијом између историјске и уметничке истине, што је легитимно, и ми смо склони да му поверујемо.  Основна прича потиче из једног љубавног троугла која би могла да се пронађе у готово сваком селу, али у околностима злог времена које се надвило над њима ова прича добија античке размере. 

У њој и кроз њу се прожимају све оне људске вредности које човека чине човеком, вредности које су остале затрпане страницама историје. Заснована на мелодрамском садржају, са елементима истинске трагедије, овом драмом доминира мушки принцип, који у овој представи за мало уступа место и женском виђењу света који се урушава. Створивши изузетне ликове, представнике  мачванског села Брестовац, Ковачевић врло тачно даје пресек свега што је релевантно у једном народу. 

Редитељ Милан Нешковић и сценограф Горчин Стојановић сцену деле на битне просторе за одвијање ове драме, кафана, простор око реке и бојно поље, теткину кућу и кућу Ђорђа Џандара која је заправо централна сценска метафора. Као да је  изронила из неке бајке, у коју се не може ући, али из које се вади истина, честитост и поштење, баш какав је Ђорђе Џандар (одлични Никола Ракочевић). Она је најважнија реликвија која треба да буде сачувана и после смрти и не сме се запалити. Тако малена, супротстављена је великој, огромној, испразној кући богатих, у којој ништа не станује од вредности које светле из Ђорђеве куће. 

Ђорђе Џандар је сведен, стрпљив  и трпљив, све зна и свесно живи са тим сазнањима која су болна по њега...зато што воли. Тешко то изговара, али ипак признаје и ломи своју традиционалну мушкост. Из тог принципа функционише и Гаврило (уверљиви Милан Марић). Он мисли да је богаљ, без обзира на то што га Катарина воли истом снагом као и на почетку њихове страствене везе и не смета јој то што је без руке. Жели да буде свој и на своме, и да воли на себи својствен начин. Тако воли и Катарина (упорна Јована Беловић), без задршке и остатка. Чини све да би била са вољеним...до ирационалности. Смрт је често таква. Ликови који их окружују су саткани из земље, традиције и културе која је њихова. Са свим својим манама и врлинама. 

Са истинама које казују, Алекса Вуковић (Небојша Љубишић), Учитељ Мићун (Зоран Цвијановић) и посебно Доктор Константин Грк (Срђан Тимаров). Њима се није придружио Поручник Тасић (Марко Јанкетић) за којег се не може тачно утврдити шта игра. Да ли је он војник из којег проговара обичан човек, или је обрнуто? Има ли он снаге и моћи да поведе војнике у одлучујућу битку? Да ли се сажалио на приватне проблеме војника или на свој идентичан проблем (жена Смиља га оставила)? Одакле му мегафон који само смета и ништа се не разуме у првом делу монолога? Овде морам да констатујем да је чујност и разговетност глумачка често била на ивици издржљивости за гледаоце. 

Музичко обликовање представе се одвија у два правца. Један је у контексту стварања атмосфере, што одлично функционише, а други је кроз музичке сонгове који су нека врста коментара из будућности, да нам се више не дешава да у сну певајући бајку живимо историју (композитор Владимир Пејковић, текст Дуда Буржујка). 

Представа која је достојна јубилеја који се обележава. Заснована на изузетном драмском тексту ова позоришна рапсодија прати се кроз четрнаест потресних слика уочи велике европске и светске калварије, зване Велики рат. Потреса који није мимоишао ни један народ, ни један простор нама познате планете, и никога није оставио поштеђеног мука који се не могу никаквим кантарима измерити. 

Овакво редитељско читање свакако заслужује пажњу и озбиљније вредновање, јер се разликује од свих досадашњих инсценација. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.