"Sveti Georgije ubiva aždahu" na 70. Sterijinom pozorju

Svečanom besedom prof. dr Ljiljane Pešikan Ljuštanović, počelo je sedamdeseto izdanje Sterijinog pozorja, najvećeg i najznačajnijeg festivala drame i pozorišta u regionu.

Nadahnuto, pozorišno, profesorski i s velikom ljubavlju o onome što nas ljuti, potresa i teši, besedila je o neprolaznosti pozorišne magije i velikanima koji su je stvarali. 

Takav jedan velikan je podigao zavesu ovog 70. Pozorja i to sa svojom testamentarnom dramom "Sveti Georgije ubiva aždahu". Dušan Kovačević priča o jednom velikom i herojskom vremenu o kojem je slušao, još kao mali, od svoga dede Cvetka Kovačevića, učesnika Cerske bitke, o tome kako se pričalo među vojnicima. U ratu se svašta priča, a posle rata još više. 

Velike su oči dok se bitka vojuje, a još veća mašta kada se sve završi. Zato ovaj tekst i hoda tankom linijom između istorijske i umetničke istine, što je legitimno, i mi smo skloni da mu poverujemo.  Osnovna priča potiče iz jednog ljubavnog trougla koja bi mogla da se pronađe u gotovo svakom selu, ali u okolnostima zlog vremena koje se nadvilo nad njima ova priča dobija antičke razmere. 

U njoj i kroz nju se prožimaju sve one ljudske vrednosti koje čoveka čine čovekom, vrednosti koje su ostale zatrpane stranicama istorije. Zasnovana na melodramskom sadržaju, sa elementima istinske tragedije, ovom dramom dominira muški princip, koji u ovoj predstavi za malo ustupa mesto i ženskom viđenju sveta koji se urušava. Stvorivši izuzetne likove, predstavnike  mačvanskog sela Brestovac, Kovačević vrlo tačno daje presek svega što je relevantno u jednom narodu. 

Reditelj Milan Nešković i scenograf Gorčin Stojanović scenu dele na bitne prostore za odvijanje ove drame, kafana, prostor oko reke i bojno polje, tetkinu kuću i kuću Đorđa Džandara koja je zapravo centralna scenska metafora. Kao da je  izronila iz neke bajke, u koju se ne može ući, ali iz koje se vadi istina, čestitost i poštenje, baš kakav je Đorđe Džandar (odlični Nikola Rakočević). Ona je najvažnija relikvija koja treba da bude sačuvana i posle smrti i ne sme se zapaliti. Tako malena, suprotstavljena je velikoj, ogromnoj, ispraznoj kući bogatih, u kojoj ništa ne stanuje od vrednosti koje svetle iz Đorđeve kuće. 

Đorđe Džandar je sveden, strpljiv  i trpljiv, sve zna i svesno živi sa tim saznanjima koja su bolna po njega...zato što voli. Teško to izgovara, ali ipak priznaje i lomi svoju tradicionalnu muškost. Iz tog principa funkcioniše i Gavrilo (uverljivi Milan Marić). On misli da je bogalj, bez obzira na to što ga Katarina voli istom snagom kao i na početku njihove strastvene veze i ne smeta joj to što je bez ruke. Želi da bude svoj i na svome, i da voli na sebi svojstven način. Tako voli i Katarina (uporna Jovana Belović), bez zadrške i ostatka. Čini sve da bi bila sa voljenim...do iracionalnosti. Smrt je često takva. Likovi koji ih okružuju su satkani iz zemlje, tradicije i kulture koja je njihova. Sa svim svojim manama i vrlinama. 

Sa istinama koje kazuju, Aleksa Vuković (Nebojša Ljubišić), Učitelj Mićun (Zoran Cvijanović) i posebno Doktor Konstantin Grk (Srđan Timarov). Njima se nije pridružio Poručnik Tasić (Marko Janketić) za kojeg se ne može tačno utvrditi šta igra. Da li je on vojnik iz kojeg progovara običan čovek, ili je obrnuto? Ima li on snage i moći da povede vojnike u odlučujuću bitku? Da li se sažalio na privatne probleme vojnika ili na svoj identičan problem (žena Smilja ga ostavila)? Odakle mu megafon koji samo smeta i ništa se ne razume u prvom delu monologa? Ovde moram da konstatujem da je čujnost i razgovetnost glumačka često bila na ivici izdržljivosti za gledaoce. 

Muzičko oblikovanje predstave se odvija u dva pravca. Jedan je u kontekstu stvaranja atmosfere, što odlično funkcioniše, a drugi je kroz muzičke songove koji su neka vrsta komentara iz budućnosti, da nam se više ne dešava da u snu pevajući bajku živimo istoriju (kompozitor Vladimir Pejković, tekst Duda Buržujka). 

Predstava koja je dostojna jubileja koji se obeležava. Zasnovana na izuzetnom dramskom tekstu ova pozorišna rapsodija prati se kroz četrnaest potresnih slika uoči velike evropske i svetske kalvarije, zvane Veliki rat. Potresa koji nije mimoišao ni jedan narod, ni jedan prostor nama poznate planete, i nikoga nije ostavio pošteđenog muka koji se ne mogu nikakvim kantarima izmeriti. 

Ovakvo rediteljsko čitanje svakako zaslužuje pažnju i ozbiljnije vrednovanje, jer se razlikuje od svih dosadašnjih inscenacija. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.