Сузана Петричевић - Ушла бих у ријалити због позоришта

Ушла бих у ријалити програм само под једним условом, уколико бих од новца који тамо добијем могла да отворим позориште. Основала бих позориште у којем би играли талентовани млади глумци који су слободни од свега. То би био храм уметности. Међу младим људима у Србији има толико талентованих да је штета да тај квалитет пропада.

Рекла је ово у интервјуу за "Глас Српске" глумица из Београда Сузана Петричевић, која осваја симпатије публике широм региона изводећи монодраму "Последња шанса" Мирјане Бобић-Мојсиловић. Она се бањалучкој публици представила у четвртак увече на великој сцени Народног позоришта Републике Српске, у организацији бањалучке "Квин естраде".

- Гордана Лукић је обична жена, фризерка, која улази у један од ријалити програма у нади да ће променити свој живот и да ће успети да је неко чује и да види њен мали свет. A ријалити шоу "Тражим мужа" је само део приче - испричала је о свом лику Сузана Петричевић, која је позвана да учествује на угледном фестивалу "Златни витез" у Москви.

* ГЛAС: Шта је било пресудно да се ухватите у коштац са монодрамом "Последња шанса"?

ПЕТРИЧЕВИЋ: Имала сам велику срећу да добијем текст Мирјане Бобић, која је једна од најчитанијих српских књижевница. Људи су навикли на то њено женско штиво, али са друге стране она је и драмски писац. Кад сам добила ову монодраму, одмах сам помислила: "Боже, најстрашнији, најдосаднији жанр у позоришту је монодрама." Људи обично беже од монодраме, јер публика очекује да ће им бити досадно. Жене које изводе успешне монодраме су такође ретке. Међутим, прочитавши "Последњу шансу" схватила сам да сам добила један феноменалан текст. Тема јесте ријалити шоу програм, али ту је ипак реч о глобализацији на једном мало ширем нивоу. Представа је заправо мелодрама, али има и много тужног смеха.

* ГЛAС: Који је Ваш коментар на феномен ријалити програма који су постали дио наше свакодневице?

ПЕТРИЧЕВИЋ: Од хиљаду и једног разлога зашто људи разних профила улазе у ријалити програме, после готово две године играња "Последње шансе", пронашла сам један главни. Све њих повезује то што желе да виде да је неко други исто тако понижен као што су они у приватном животу. Све ово што се догађа на једном глобалном нивоу доводи до тога да наш живот заиста почиње да посматра "Велики брат". Није важно да ли је то улица, пешачки прелаз или неко друго место. Ипак, један део живота мора остати слободан, без униформе, јер је то једини део из којег можемо бити креативни.    

* ГЛAС: Како оцјењујете стање у позориштима Србије, што се тиче репертоара и продукције, али и потреба публике?

ПЕТРИЧЕВИЋ: Над позориштем се врши геноцид. Међутим, ја сам велики оптимиста и никада нисам била пљувач, нити онај ко псује публику. Пре свега, нисам задовољна самим избором текстова. Не можемо сви бити авангардни. Репертоар који нам се намеће је апсолутно погубан, па имамо случајеве позоришта која се празне. Прави одговор на ово питање могу дати преко приче о свом недавном гостовању у Лондону. У театру који прима 62 лица, један човек продаје, цепа карте и разводник је. Чак и продаје пиће. На сцени је наступало 11 глумаца, који имају богате биографије, а изводили су готово непознат комад националног писца. Од новца добијеног од продаје карата, они не могу да исплате ни једног глумца. Aли зато може Министарство културе и синдикати који тим глумцима гарантују играње. Све до оног тренутка док култура не буде имала праву подршку, ситуација ће бити оваква каква је данас.       

Народно позориште РС

* ГЛAС: Јесте ли задовољни гостовањем у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци?

ПЕТРИЧЕВИЋ: Довољно је ући у зграду Народног позоришта Републике Српске у Бањалуци и заљубити се. Ова кућа одише традицијом, на зидовима су фотографије представа из тридесетих година прошлог века. Видим да је гостовало много младих и добрих редитеља.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.