Suzana Petričević - Ušla bih u rijaliti zbog pozorišta

Ušla bih u rijaliti program samo pod jednim uslovom, ukoliko bih od novca koji tamo dobijem mogla da otvorim pozorište. Osnovala bih pozorište u kojem bi igrali talentovani mladi glumci koji su slobodni od svega. To bi bio hram umetnosti. Među mladim ljudima u Srbiji ima toliko talentovanih da je šteta da taj kvalitet propada.

Rekla je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" glumica iz Beograda Suzana Petričević, koja osvaja simpatije publike širom regiona izvodeći monodramu "Poslednja šansa" Mirjane Bobić-Mojsilović. Ona se banjalučkoj publici predstavila u četvrtak uveče na velikoj sceni Narodnog pozorišta Republike Srpske, u organizaciji banjalučke "Kvin estrade".

- Gordana Lukić je obična žena, frizerka, koja ulazi u jedan od rijaliti programa u nadi da će promeniti svoj život i da će uspeti da je neko čuje i da vidi njen mali svet. A rijaliti šou "Tražim muža" je samo deo priče - ispričala je o svom liku Suzana Petričević, koja je pozvana da učestvuje na uglednom festivalu "Zlatni vitez" u Moskvi.

* GLAS: Šta je bilo presudno da se uhvatite u koštac sa monodramom "Poslednja šansa"?

PETRIČEVIĆ: Imala sam veliku sreću da dobijem tekst Mirjane Bobić, koja je jedna od najčitanijih srpskih književnica. Ljudi su navikli na to njeno žensko štivo, ali sa druge strane ona je i dramski pisac. Kad sam dobila ovu monodramu, odmah sam pomislila: "Bože, najstrašniji, najdosadniji žanr u pozorištu je monodrama." Ljudi obično beže od monodrame, jer publika očekuje da će im biti dosadno. Žene koje izvode uspešne monodrame su takođe retke. Međutim, pročitavši "Poslednju šansu" shvatila sam da sam dobila jedan fenomenalan tekst. Tema jeste rijaliti šou program, ali tu je ipak reč o globalizaciji na jednom malo širem nivou. Predstava je zapravo melodrama, ali ima i mnogo tužnog smeha.

* GLAS: Koji je Vaš komentar na fenomen rijaliti programa koji su postali dio naše svakodnevice?

PETRIČEVIĆ: Od hiljadu i jednog razloga zašto ljudi raznih profila ulaze u rijaliti programe, posle gotovo dve godine igranja "Poslednje šanse", pronašla sam jedan glavni. Sve njih povezuje to što žele da vide da je neko drugi isto tako ponižen kao što su oni u privatnom životu. Sve ovo što se događa na jednom globalnom nivou dovodi do toga da naš život zaista počinje da posmatra "Veliki brat". Nije važno da li je to ulica, pešački prelaz ili neko drugo mesto. Ipak, jedan deo života mora ostati slobodan, bez uniforme, jer je to jedini deo iz kojeg možemo biti kreativni.    

* GLAS: Kako ocjenjujete stanje u pozorištima Srbije, što se tiče repertoara i produkcije, ali i potreba publike?

PETRIČEVIĆ: Nad pozorištem se vrši genocid. Međutim, ja sam veliki optimista i nikada nisam bila pljuvač, niti onaj ko psuje publiku. Pre svega, nisam zadovoljna samim izborom tekstova. Ne možemo svi biti avangardni. Repertoar koji nam se nameće je apsolutno poguban, pa imamo slučajeve pozorišta koja se prazne. Pravi odgovor na ovo pitanje mogu dati preko priče o svom nedavnom gostovanju u Londonu. U teatru koji prima 62 lica, jedan čovek prodaje, cepa karte i razvodnik je. Čak i prodaje piće. Na sceni je nastupalo 11 glumaca, koji imaju bogate biografije, a izvodili su gotovo nepoznat komad nacionalnog pisca. Od novca dobijenog od prodaje karata, oni ne mogu da isplate ni jednog glumca. Ali zato može Ministarstvo kulture i sindikati koji tim glumcima garantuju igranje. Sve do onog trenutka dok kultura ne bude imala pravu podršku, situacija će biti ovakva kakva je danas.       

Narodno pozorište RS

* GLAS: Jeste li zadovoljni gostovanjem u Narodnom pozorištu Republike Srpske u Banjaluci?

PETRIČEVIĆ: Dovoljno je ući u zgradu Narodnog pozorišta Republike Srpske u Banjaluci i zaljubiti se. Ova kuća odiše tradicijom, na zidovima su fotografije predstava iz tridesetih godina prošlog veka. Vidim da je gostovalo mnogo mladih i dobrih reditelja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.