Што мање знаш свој језик, брже напредујеш у друштву

У савременој комуникацији васпоставља се правило: што мање знаш свој језик, што се мање придржаваш правила културе комуникације и културе говора, то брже напредујеш на друштвеној љествици. Култура комуникације и култура говора као да остају специјалитет оних малобројних којима је још стало до своје и духовности властитог народа.

Ово за "Глас Српске" каже истакнути српски лингвиста Милош Ковачевић, који истиче да се у српском језику појавио такозвани "англосрпски" језик, којим причају они који не знају ни српски ни енглески.

- Том англосрпском као бесправилној мјешавини енглеског и српског велики је конкурент бирократски и политички језик. Сав у фразама, без семантичких нијансирања, најчешће непримјерен ситуацијама у којима се употребљава, тај језик је образац некултуре комуникације. Нажалост, будући да нам бирократија и политика живот одређују на сваком кораку, тај језик постаје доминантан. Будући да га употребљавају они који владају, а будући да је порив власти у крви свакога човјека, тај језик постаје престижан. Постаје код широких слојева надређен чак и књижевном језику - упозорава Ковачевић.

Култура говора, како то и сви приручници констатују, битан је дио духовне човјекове културе, пошто подразумијева вјештину правилног исказивања мисли и осјећања, а све у циљу успјешне комуникације с другим члановима говорне заједнице. Због тога, каже Ковачевић, култура говора подразумијева правилност, јасноћу, језгровитост, течност и сврсисходност употријебљеног језика. Колико се те особине код нас поштују, свако се и на сваком кораку може увјерити.

- Језик масовних медија све је више него образац културе говора и културе комуникације. Данас се у великом броју новина и на многим телевизијама не води никаква брига о језику примјереном теми о којој се говори и прилици у којој се говори. Језик врви од ласцивних ријечи, дијалектизама, жаргонизама, искривљених англицизама, као да је циљ удаљити се што више од књижевног језика - истиче Милош Ковачевић. 

Један од највећих недостатака културе дијалога јесте неспособност да се саговорник саслуша, саговорник се стално прекида, укида му се свака равноправност у комуникацији, намеће му се као једино исправно говорниково мишљење, без обзира на каквим аргументима оно почива.

- Умјесто размјене мишљења, дијалог постаје монолог, а истина се поистовјећује са убијеђеношћу у истину онога ко је гласнији и нетолерантнији у дијалогу. Знање при том не игра неку велику улогу, оно се замјењује вјеровањем, позивањем на ауторитете. Истина и научни аргумент уступају пред емоционално запјенушаним аргументом. Индивидуалност при том потпуно остаје у другом плану. Најбоље се то види у култури дијалога између припадника политичких странака. Сви би да опонашају вођу, лидера. Сви би да буду исти, па чак и онда када их саговорник аргументима разоружа. Сила аргумената уступа пред аргументима силе. Култура дијалога прераста у некултуру говора - казао је Милош Ковачевић.  

Извор

Било који говор о култури комуникације захтијева подсјећање на изворно значење самог појма комуникације. Ријеч "комуникација" латинског је поријекла, од латинског глагола исте основе, који значи "разговарати, договарати се, расправљати, излагати нешто, савјетовати се". Овај глагол стоји у творбеној вези са латинском ријечју "комуна", која означава не само заједницу већ и пријатељство и привлачност у људским односима - рекао је Милош Ковачевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.