Стеван Копривица: Прича протјерана из позоришта

"Aтеље 212" је неоспорно један од најважнијих регионалних театарских пунктова, који још од времена Мире Траиловић, преко Муција Драшкића, до новог управника Кокана Младеновића даје неоспоран умјетнички печат када је позориште у питању. Ово позориште је кренуло као авангардни театар, па се онда етаблирало и постало значајно скоро искључиво играјући нове српске приче.

Рекао је ово у интервјуу "Гласу Српске" угледни српски драмски писац Стеван Копривица, чија ће драма "Ратна кухиња" бити одиграна 12. новембра, за 55. рођендан позоришта "Aтеље 212".

- Као и свако позориште, и Aтеље је једно вријеме имао кризу, али у посљедњих годину-двије је повратио своју публику и сале су константно препуне, што је доказ релевантних умјетничких остварења и бројних фестивалских награда - каже Копривица.

* ГЛAС: Чиме сте се водили у писању драме "Ратна кухиња", која је већ годину на репертоару позоришта "Aтеље 212"?

КОПРИВИЦA: Представа "Ратна кухиња" је премијерно изведена прије годину и играње током протекле сезоне је доказало да су та нека погрешна размишљања и те како релевантна у овом времену. Представа је најпосјећенија и најгледанија уопште у цијелој Србији. A то опредјељење да се ратне трауме и ужас који нам се догађао представе у форми једне горке комедије, очигледно је начин да се о неким болним стварима проговори на релаксирајући начин. "Ратна кухиња" припада жанру горке комедије. Тако је Бесон својевремено рекао да је комедија као морски талас који вас запљускује неком свјежином, али послије тога вам остаје горак укус соли на непцима. То је управо таква врста комада. Показало се да је играње Драгана Бјелогрлића и Миме Караџића заиста било један озбиљан аргумент да остане на репертоару.

* ГЛAС: Колико је прича заступљена у савременој драмској литератури и да ли управо томе учите своје студенте на Факултету драмских уметности у Београду?

КОПРИВИЦA: Сматрам да прво морате знати да испричате причу да бисте је послије користили, или деконструисали, као што то ради постдрамски театар, односно неумијеће причања приче проглашавају новом театарском тенденцијом, што апсолутно није тачно. Причање приче јесте вјештина, којој смо све мање склони и коју честу и протјерују из позоришта. Чињеница је да је у историји театра врхунац умјетности био испричати причу, што можемо видјети кроз текстове Шекспира, Молијера, Чехова и других великих аутора, мајстора приче. Са друге стране, постдрамски театар губи ту моћ причања праве приче. Управо се и ја заједно са својим колегама на Aкадемији трудим да своје студенте научим оним занатским теоријама писања, умијећу писања, које би они требало даље да развијају у правом смјеру.

* ГЛAС: Недавно је завршено снимање серије "Будва на пјену од мора", која је рађена по Вашем тексту. То је један, како сте рекли, другачији пројекат? О чему се заправо ради?

КОПРИВИЦA: Тачно, снимање је завршено прије неких десетак дана и ради се о једном атипичном пројекту за наше услове. Иако мене гледаоци везују за позоришне серијале, овај пројекат није такав, већ бих га по одређењу сврстао у драмску серију. Дотиче се одређених важних животних проблема, односно говори о односима оних веома богатих и, са друге стране, јако сиромашних људи, то јесте о класном сукобу. Ова серија има амбицију да има један друштвено-политички ангажман, а између осталог говори и о самој Будви на један другачији начин. Морам истаћи да и технички много одскаче од досадашње продукције и може да се квалитетом мјери и са познатом "HBO" продукцијом. Глумачка екипа је предвођена Младеном Нелевићем, Милутином Караџићем, Љиљаном Благојевић и многим другим познатим и искусним глумцима, али и младим и талентованим снагама, које су кроз овај пројекат показале свој квалитет.

Писање

* ГЛAС: Рекли сте да је Ваш живот писање и стварање. Шта ново можемо очекивати из Вашег пера, али и када су у питању неки други пројекти?

КОПРИВИЦA: Професионалац сам и живим од писања и материјално и духовно. Тренутно радим на стварању другог серијала серије "Будва на пјену од мора". У једној копродукцији припремамо извјесну криминалистичку серију, чија радња описује давне тридесете године у Београду, односно култна убиства. Подсјећа мало на Дена Брауна, такву врсту литературе. И још сам у наставку рада са својом кћерком Сташом, која је коауторка на серији "Певај брате", која је настала из истоимене представе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.