Степски анархокомунизам

Иза острва шумовитог појавише се и по пространству валовите ријеке запловише кићене барке козачке.

На челу плови Стењка Разин, у заносу свадбеног весеља и пијанства, и грли принцезу Персијанку што уз њега сједи вјенчаницом нагиздана. Она, склопљених очију, ни жива ни мртва, слуша шта пијан збори козачки вођа, атаман. Иза њих се жамор огласи: "Нас је женом замијенио! Ноћ једну само провео је с њом и ујутро жена постаде и он." Тај жамор, ту поругу, слуша страшни вођа козачки, и његова моћна рука чврсто стеже Персијанку. Мрке обрве намргодише се, олуја се спрема, бијесна крв навире козачком вођи у очи. "Ништа не жалим дати, и главу своју дајем", по околним обалама пролама се силно атаманов глас. "Волго, мајко благородна, Волго, руска ријеко, још не видје ти дар овакав од донског козака! Да не буде раздора међу нама, једнакима, слободнима, Волго, мајко благородна, ево на, љепотицу узми!" Снажним рукама он високо подиже прелијепу принцезу и баци је с барке у таласе узбуркане. "Што сте, браћо, тако покуњени? Хеј ти, Фиљка, заиграј, до ђавола! Нека се заори пјесма одважна њеној души на помен!".

У козачком табору, пред починак, атаман Јемељан Пугачов позва братију да запјевају. "Не шуми, зелена мајко дубраво, немој мени, смјелом момку, мисли да помутиш. Сутра зором изаћи ми ваља пред опаког судију, пред самога цара. A онда ће цар господар мене да упита: Реци, хајде реци, момче, ти сељачки сине, која ти је хајдучка дружина, што сте скупа војевали, бјеше ли још много с тобом других разбојника? Рећи ћу ти, царе славни православни, право ћу да кажем истину васцијелу, да другова мојих четворо је њих: први ми је друг ноћ тамна, други друг је нож ковани, трећи друг мој добар коњ, друг четврти лук запети, гласоноше моје вјерне то су стријеле прекаљене. На то ће цар славни православни: Надарен си, момче, ти сељачки сине, врло вичан харању, а и одговарању! Зато теби, момче, ја ћу одати признање, насред поља за тебе ћу подигнути здање: два стуба с пречком и уже за вјешање."

Отприлике тако писали су Дмитри Садовников и Aлександар Пушкин о козачким устаницима у Русији, Стењки Разину, вођи устанка у 17. вијеку за владавине цара Aлексеја, и Јемељану Пугачову, вођи устанка у 18. вијеку за владавине царице Катарине. Неспокојна због успјеха ових устанака, у ослобађању од потчињености и успостављању равноправности, власт се намучила да се домогне Разина и Пугачова, и одсијецајући им јавно удове и главе надала се спокоју као они слободи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.