Стефан Миленковић: Танго више од плеса

Танго је нешто више од плеса. То је врста комуникације на сваком нивоу, од физичког и енергетског, преко емотивног и духовног, до интелектуалног. Тешко га је објаснити, већ га треба искусити.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" српски виолиниста свјетског гласа Стефан Миленковић, који ће у Бањалуци наступити 18. јула у концертној дворани Банског двора Културног центра.

Ријеч је о музичко-сценском догађају "Прича о тангу", а организатор бањалучког наступа је Удружење музичких умјетника Републике Српске.

* ГЛАС: Можете ли нам открити како је настао пројекат "Прича о тангу"?

МИЛЕНКОВИЋ: Идеја се појавила прошле године од групе фантастичних музичара и танго ентузијаста. Пошто и сам обожавам танго и активно плешем када год могу, наравно да ме идеја одмах привукла. После размене идеја дошло је до "Приче о тангу". Оно што нам је био један од циљева је да се не свира само "модерни" танго, као што је рецимо "Пиаззола", већ да се у програм уврсте нумере које би на неки начин представљале хронологију развоја танга, од самог почетка, до неких сасвим савремених композитора. Ја сам, додуше, имао један услов, а то је да отплешем пар нумера у оквиру самог пројекта. Нисам то никако могао да пропустим. 

* ГЛАС: На концерту у Бањалуци свираћете на електричној виолини. Постоји ли разлика у свирању електричног и класичног инструмента?

МИЛЕНКОВИЋ: Да, постоји велика разлика у разумевању производње звука. На акустичној виолини звук прави сам инструмент, и пре свега уметник. Производња звука је нешто на чему уметници раде целога живота и што некада управо представља разлику између "добрих" и "великих" уметника. На електричној виолини је звук, у ствари, сигнал, који онда може да се преради на безброј начина. За овај танго пројекат ја ћу највероватније свирати на једној варијанти између, односно електрично-акустичној виолини, која можда даје најбољи спој оба света.

* ГЛАС: Опробали сте се у различитим музичким правцима, не држећи се само класике. Сарађивали сте и са Влатком Стефановским у неким музичким правцима које до тада нисте свирали. Какво искуство носите из свега тога?

МИЛЕНКОВИЋ: Сматрам да музичар мора да се опроба у што више праваца, и мислим да је можда највећа грешка остати укалупљен у само једном музичком жанру. Класичари најчешће сами себе "осуђују" само на један музички стил, најчешће због страха од слободе, да тако кажем. Звучи мало чудно, али мислим да је управо тако. Бити изложен другој врсти музике, или је свирати активно може само да обогати ваш класичан језик и приступ.

Сан

* ГЛАС: Имате ли неки неостварен сан, када је у питању љубав према виолини?

МИЛЕНКОВИЋ: Не баш. Ако и имам неку идеју коју до сада нисам пробао, веома брзо почнем интензивно да радим на томе и да је остварим. Оно што ме мотивише је непрестана жеља да нешто радим добро, или најбоље, а инспирацију проналазим у свету који нас окружује. Једноставно сам перфекциониста, и онда гурам даље ако видим да имам још тога да научим, да могу да свирам боље, другачије. А у класици томе нема краја, јер се ради о веома деликатној професији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.