Stefan Milenković: Tango više od plesa

Tango je nešto više od plesa. To je vrsta komunikacije na svakom nivou, od fizičkog i energetskog, preko emotivnog i duhovnog, do intelektualnog. Teško ga je objasniti, već ga treba iskusiti.

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" srpski violinista svjetskog glasa Stefan Milenković, koji će u Banjaluci nastupiti 18. jula u koncertnoj dvorani Banskog dvora Kulturnog centra.

Riječ je o muzičko-scenskom događaju "Priča o tangu", a organizator banjalučkog nastupa je Udruženje muzičkih umjetnika Republike Srpske.

* GLAS: Možete li nam otkriti kako je nastao projekat "Priča o tangu"?

MILENKOVIĆ: Ideja se pojavila prošle godine od grupe fantastičnih muzičara i tango entuzijasta. Pošto i sam obožavam tango i aktivno plešem kada god mogu, naravno da me ideja odmah privukla. Posle razmene ideja došlo je do "Priče o tangu". Ono što nam je bio jedan od ciljeva je da se ne svira samo "moderni" tango, kao što je recimo "Piazzola", već da se u program uvrste numere koje bi na neki način predstavljale hronologiju razvoja tanga, od samog početka, do nekih sasvim savremenih kompozitora. Ja sam, doduše, imao jedan uslov, a to je da otplešem par numera u okviru samog projekta. Nisam to nikako mogao da propustim. 

* GLAS: Na koncertu u Banjaluci sviraćete na električnoj violini. Postoji li razlika u sviranju električnog i klasičnog instrumenta?

MILENKOVIĆ: Da, postoji velika razlika u razumevanju proizvodnje zvuka. Na akustičnoj violini zvuk pravi sam instrument, i pre svega umetnik. Proizvodnja zvuka je nešto na čemu umetnici rade celoga života i što nekada upravo predstavlja razliku između "dobrih" i "velikih" umetnika. Na električnoj violini je zvuk, u stvari, signal, koji onda može da se preradi na bezbroj načina. Za ovaj tango projekat ja ću najverovatnije svirati na jednoj varijanti između, odnosno električno-akustičnoj violini, koja možda daje najbolji spoj oba sveta.

* GLAS: Oprobali ste se u različitim muzičkim pravcima, ne držeći se samo klasike. Sarađivali ste i sa Vlatkom Stefanovskim u nekim muzičkim pravcima koje do tada niste svirali. Kakvo iskustvo nosite iz svega toga?

MILENKOVIĆ: Smatram da muzičar mora da se oproba u što više pravaca, i mislim da je možda najveća greška ostati ukalupljen u samo jednom muzičkom žanru. Klasičari najčešće sami sebe "osuđuju" samo na jedan muzički stil, najčešće zbog straha od slobode, da tako kažem. Zvuči malo čudno, ali mislim da je upravo tako. Biti izložen drugoj vrsti muzike, ili je svirati aktivno može samo da obogati vaš klasičan jezik i pristup.

San

* GLAS: Imate li neki neostvaren san, kada je u pitanju ljubav prema violini?

MILENKOVIĆ: Ne baš. Ako i imam neku ideju koju do sada nisam probao, veoma brzo počnem intenzivno da radim na tome i da je ostvarim. Ono što me motiviše je neprestana želja da nešto radim dobro, ili najbolje, a inspiraciju pronalazim u svetu koji nas okružuje. Jednostavno sam perfekcionista, i onda guram dalje ako vidim da imam još toga da naučim, da mogu da sviram bolje, drugačije. A u klasici tome nema kraja, jer se radi o veoma delikatnoj profesiji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.