Станковић: Позитиван рад на себи долази кроз грешке

Сам процес је био јако захтеван, пре свега јер смо били ограничени временом, имали смо свега месец дана да направимо представу. Све је морало бити убрзано, а понекад је требало само мало времена да би се ствари слегле. То ми је можда и задавало највише мука с обзиром на то да играм два лика у представи.

Рекао је ово за "Глас Српске" глумац Никола Станковић поводом његових улога у хваљеној представи "Два витеза из Вероне" у режији руског редитеља Илије Зајцева. Један од талентованијих глумаца млађе генерације истиче да ликови које тумачи нису нимало слични па је ипак било потребно вријеме да сваког од њих оживи.

- Иако нису нимало слични, било је потребно времена да би сваки од њих оживео. Играм два оца, Антонија, оца главног јунака Протеја, и Војводу, оца Силвије у коју се Протеј заљуби. У оба случаја сам кренуо од строгог и џангризавог старца, међутим, због мешавине жанрова и дугих разговора са редитељем увидео сам да Војвода може имати потпуно другу димензију. Тек после четири-пет играња сам заправо схватио у ком смеру то све треба да развијам. 

ГЛАС: Занимљив је концепт Зајцева  у којем је глумачко надахнуће дошло до правог изражаја, што је публика и те како примијетила.  Колико овај ослонац на људску креацију олакшава или отежава глумачки допринос комплетној поставци?

СТАНКОВИЋ: Као што рекох, било је дугих разговора са редитељем. Као студенти треће године смо се први пут сусрели са појединим жанровима и све нам је било јако страно. Стварали смо у нашој учионици, Илија је од нас тражио неке ствари које су у том моменту биле нама несхватљиве, али када смо први пут стали на сцену са свим осталим елементима, схватили смо да је Илија заправо геније. Пуштао нас је да на сцени радимо шта год смо пожелели. И понекад би оне пробе где од муке не знамо шта више да урадимо, биле најделотворније и давале би најбоље резултате. Он би све пажљиво забележио и дан по дан, склапао би слагалицу.

ГЛАС: Овај класик је окупио веома занимљиву екипу младих глумаца и режисера из иностранства. Велики текст, други језик, специфична форма поставке. Колико се било тешко уклопити у овакву средину и шта је најважније што сте понијели из овог искуства?

СТАНКОВИЋ: Најтеже је било задржати Шекспиров стих и говорити га док на сцени радимо тотално друге ствари које нису везане за текст. То је захтевало добру кондицију. Схватио сам да понекад могу да улажем ванземаљске напоре и да се не деси ништа, већ је потребно да нешто "одлежи" неко време да бих могао да видим ширу слику.

ГЛАС: Заједно са класићима направили сте одличан омаж великом А. П. Чехову представом "Једночинке". Представа је настала још прије три године у режији и адаптацији Јелене Трепетове Костић. Каква искуства носите из овог пројекта те шта се дало научити студирајући лик и дјело краља кратке приче, господина Чехова? 

СТАНКОВИЋ: Обожавам "Једночинке" и сваки пут једва чекам да их играмо. То није био случај и у самом процесу. Тада студент прве године, изгубљен и неснађен, сусрећем се са Чеховом и покушавам да урадим ко зна шта. Професорка говори једно, ја радим друго и требало је доста времена да се нађемо на пола пута. Али када смо се нашли, само сам почео да уживам у томе што радим. Научио сам да уживам у свом задатку и да морамо да "вучемо" једни друге, јер како професорка каже, спас је у партнеру!

ГЛАС: Један велики позоришни човјек рекао је да би студирање глуме препоручио сваком човјеку јер нуди велико обиље "рада на себи" у сваком смислу те ријечи. Какво је Ваше виђење тога и, генерално, шта подразумијевате да је "рад на себи", о каквом је систему ријеч?

СТАНКОВИЋ: Некако, сви доживе тај "рад на себи" као ствар која је пуна позитиве и сви "једва чекају да упознају себе" током студирања глуме. А онда кренеш да "копаш" по себи и поједине ствари које спознаш ти се не допадају, па те то доведе у неко размишљање, па преиспитивање себе и својих поступака, константна сумња у све што си урадио итд. Временом сам схватио да се све и један човек, не само глумац, сваког дана сусреће са тим. Пре свега морамо опростити себи, људи смо, грешимо, али, наравно, да научимо нешто из тих грешака. На крају сам схватио да је рад себи, можда, само мењање навика. На добре ствари се човек лако навикне, а од лоших се тешко одвикне.

ГЛАС: За крај, којим стиховима бисте могли описати себе као човјека и умјетника?

СТАНКОВИЋ: Нека то буду речи Мајке Терезе: "Људи су неразумни, нелогични и оријентисани сами на себе, воли их упркос томе".  
А што се глуме тиче, Зоран Радмиловић је једном рекао у шали: "Глумац мора да лаже тако да му се верује".

ПРОФЕСИЈА

ГЛАС: Академија је једно, професионални живот је нешто друго. Које су Ваше жеље након што завршите студирање глуме и у ком бисте смјеру вољели да усмјерите своју каријеру? 

СТАНКОВИЋ: Искрен да будем, само желим да радим, јер као млад глумац тешко је рећи шта бих конкретно волео. Желим да се опробам у свему, а завршићу онде где ми је суђено да завршим. Имао сам срећу да играм главну улогу у представи "Син, мајка и отац сједе за столом и дуго ћуте" по тексту Ивора Мартинића, а у режији Милице Вујасин. Први пут сам се сусрео са професионалним светом и схватио колико академија уме да нас "ушушка"! Срећом, имам дивне колеге које су биле пуне разумевања и стрпљења за мене, с обзиром на то да сам био једини студент у пројекту, на чему сам им неизмерно захвалан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.