Stanković: Pozitivan rad na sebi dolazi kroz greške

Sam proces je bio jako zahtevan, pre svega jer smo bili ograničeni vremenom, imali smo svega mesec dana da napravimo predstavu. Sve je moralo biti ubrzano, a ponekad je trebalo samo malo vremena da bi se stvari slegle. To mi je možda i zadavalo najviše muka s obzirom na to da igram dva lika u predstavi.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" glumac Nikola Stanković povodom njegovih uloga u hvaljenoj predstavi "Dva viteza iz Verone" u režiji ruskog reditelja Ilije Zajceva. Jedan od talentovanijih glumaca mlađe generacije ističe da likovi koje tumači nisu nimalo slični pa je ipak bilo potrebno vrijeme da svakog od njih oživi.

- Iako nisu nimalo slični, bilo je potrebno vremena da bi svaki od njih oživeo. Igram dva oca, Antonija, oca glavnog junaka Proteja, i Vojvodu, oca Silvije u koju se Protej zaljubi. U oba slučaja sam krenuo od strogog i džangrizavog starca, međutim, zbog mešavine žanrova i dugih razgovora sa rediteljem uvideo sam da Vojvoda može imati potpuno drugu dimenziju. Tek posle četiri-pet igranja sam zapravo shvatio u kom smeru to sve treba da razvijam. 

GLAS: Zanimljiv je koncept Zajceva  u kojem je glumačko nadahnuće došlo do pravog izražaja, što je publika i te kako primijetila.  Koliko ovaj oslonac na ljudsku kreaciju olakšava ili otežava glumački doprinos kompletnoj postavci?

STANKOVIĆ: Kao što rekoh, bilo je dugih razgovora sa rediteljem. Kao studenti treće godine smo se prvi put susreli sa pojedinim žanrovima i sve nam je bilo jako strano. Stvarali smo u našoj učionici, Ilija je od nas tražio neke stvari koje su u tom momentu bile nama neshvatljive, ali kada smo prvi put stali na scenu sa svim ostalim elementima, shvatili smo da je Ilija zapravo genije. Puštao nas je da na sceni radimo šta god smo poželeli. I ponekad bi one probe gde od muke ne znamo šta više da uradimo, bile najdelotvornije i davale bi najbolje rezultate. On bi sve pažljivo zabeležio i dan po dan, sklapao bi slagalicu.

GLAS: Ovaj klasik je okupio veoma zanimljivu ekipu mladih glumaca i režisera iz inostranstva. Veliki tekst, drugi jezik, specifična forma postavke. Koliko se bilo teško uklopiti u ovakvu sredinu i šta je najvažnije što ste ponijeli iz ovog iskustva?

STANKOVIĆ: Najteže je bilo zadržati Šekspirov stih i govoriti ga dok na sceni radimo totalno druge stvari koje nisu vezane za tekst. To je zahtevalo dobru kondiciju. Shvatio sam da ponekad mogu da ulažem vanzemaljske napore i da se ne desi ništa, već je potrebno da nešto "odleži" neko vreme da bih mogao da vidim širu sliku.

GLAS: Zajedno sa klasićima napravili ste odličan omaž velikom A. P. Čehovu predstavom "Jednočinke". Predstava je nastala još prije tri godine u režiji i adaptaciji Jelene Trepetove Kostić. Kakva iskustva nosite iz ovog projekta te šta se dalo naučiti studirajući lik i djelo kralja kratke priče, gospodina Čehova? 

STANKOVIĆ: Obožavam "Jednočinke" i svaki put jedva čekam da ih igramo. To nije bio slučaj i u samom procesu. Tada student prve godine, izgubljen i nesnađen, susrećem se sa Čehovom i pokušavam da uradim ko zna šta. Profesorka govori jedno, ja radim drugo i trebalo je dosta vremena da se nađemo na pola puta. Ali kada smo se našli, samo sam počeo da uživam u tome što radim. Naučio sam da uživam u svom zadatku i da moramo da "vučemo" jedni druge, jer kako profesorka kaže, spas je u partneru!

GLAS: Jedan veliki pozorišni čovjek rekao je da bi studiranje glume preporučio svakom čovjeku jer nudi veliko obilje "rada na sebi" u svakom smislu te riječi. Kakvo je Vaše viđenje toga i, generalno, šta podrazumijevate da je "rad na sebi", o kakvom je sistemu riječ?

STANKOVIĆ: Nekako, svi dožive taj "rad na sebi" kao stvar koja je puna pozitive i svi "jedva čekaju da upoznaju sebe" tokom studiranja glume. A onda kreneš da "kopaš" po sebi i pojedine stvari koje spoznaš ti se ne dopadaju, pa te to dovede u neko razmišljanje, pa preispitivanje sebe i svojih postupaka, konstantna sumnja u sve što si uradio itd. Vremenom sam shvatio da se sve i jedan čovek, ne samo glumac, svakog dana susreće sa tim. Pre svega moramo oprostiti sebi, ljudi smo, grešimo, ali, naravno, da naučimo nešto iz tih grešaka. Na kraju sam shvatio da je rad sebi, možda, samo menjanje navika. Na dobre stvari se čovek lako navikne, a od loših se teško odvikne.

GLAS: Za kraj, kojim stihovima biste mogli opisati sebe kao čovjeka i umjetnika?

STANKOVIĆ: Neka to budu reči Majke Tereze: "Ljudi su nerazumni, nelogični i orijentisani sami na sebe, voli ih uprkos tome".  
A što se glume tiče, Zoran Radmilović je jednom rekao u šali: "Glumac mora da laže tako da mu se veruje".

PROFESIJA

GLAS: Akademija je jedno, profesionalni život je nešto drugo. Koje su Vaše želje nakon što završite studiranje glume i u kom biste smjeru voljeli da usmjerite svoju karijeru? 

STANKOVIĆ: Iskren da budem, samo želim da radim, jer kao mlad glumac teško je reći šta bih konkretno voleo. Želim da se oprobam u svemu, a završiću onde gde mi je suđeno da završim. Imao sam sreću da igram glavnu ulogu u predstavi "Sin, majka i otac sjede za stolom i dugo ćute" po tekstu Ivora Martinića, a u režiji Milice Vujasin. Prvi put sam se susreo sa profesionalnim svetom i shvatio koliko akademija ume da nas "ušuška"! Srećom, imam divne kolege koje su bile pune razumevanja i strpljenja za mene, s obzirom na to da sam bio jedini student u projektu, na čemu sam im neizmerno zahvalan.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.