Шта је Србе натјерало у рат

Почетком 1991. године, Aлија Изетбеговић, без сагласности и обавјештавања српских чланова Предсједништва, одлази у приватну посјету предсједнику Aустрије Курту Валдхајму, човјеку нацистичке прошлости везане за простор Југославије. Та посјета била је условљена, да би био примљен код папе у Ватикан.

Испод дебеле сјенке посјете Ватикану крили су се путеви у исламске земље са фундаменталистичком оријентацијом. Није га бринуло како ће то примити више од 32 одсто Срба у држави коју представља. Што су се више ширили и плели путеви са исламском фундаменталистичком мрежом, све више је долазило до хомогенизације Срба у Босни и Херцеговини. Aлија је постао српски ујединитељ!

Предсједник је постао сијач страха: "Или ће бити како Муслимани кажу, или нема мира. Хиљаде младих муслимана обучено је и спремно да брани суверену Босну и Херцеговину, па ако треба и терористичким активностима, ако некоме падне на памет да пороби муслимански народ."

То је побуђивало кохезиону силу међу Србима. По оригиналним тапијама град Сарајево је подигнут на већинској српској земљи, а Босна и Херцеговина је земља на којој су Срби вјековали. Знојем су је залијевали и крвљу бранили.

"У Босни има два милиона Муслимана, Срби и Хрвати не могу да нас прогутају", шепурио се у изјавама предсједник, гутајући ријечи о миру.

Људи који су га подржали и обнародовали његов политички живот, попут Aдила Зулфикарпашића, који се одродио од њега оснивајући Бошњачку странку, говорили су: "Aлија жели, купујући вријеме, све да завара, обнародујући идеју о Босни као грађанској држави, а у засјенку власти кроји мрежу исламске републике..."

Тако је Босна све више постајала барутана.

Изетбеговић је игре лукавости научио пред судовима и у затвору. Чекао је моменат за изазивање рата. Патриотска лига била је обучена и наоружана. Офанзивни муслимански фундаменталисти купили су америчку администрацију, која их је подржала у рату за суверену Босну и Херцеговину.

На Оснивачкој скупштини Странке демократске акције чуо се поклич: "Шаховница и полумјесец ће бити на Дрини." То је претходило везивању шаховнице и зелене заставе. То је дизало сјенке страха до неба.

Муслимани нису слали своје регруте на служење војног рока изван Босне и Херцеговине, а то је стимулисало њихове официре да се повуку из Југословенске народне армије.

Срце Сарајева је дрхтало. У први сумрак људи су настојали да што прије дођу кући и укључе телевизор, како би се информисали докле је раскошно зло дошло. Оно је попут бујице, када пукне брана, кренуло силовито и ништа га није могло зауставити, чак и да се небо и земља споје. 

Рат се могао избјећи да се Босна и Херцеговина није прогласила независном. То нису хтјели они који су истурили плакате са великим "ЗA" суверену Босну и Херцеговину. Та жеља је зрачила, као Јунгови симболи, у сан оних који су гласали. Офанзивни фундаменталисти су говорили: "Ко није гласао за суверену Босну и Херцеговину, нека иде у Србију."

Формиране су оружане снаге Странке демократске акције, која је наоружала 30.000 чланова, претежно снајперима, лаким пјешадијским наоружањем и минско-експлозивним средствима. Снабдијевање је ишло преко Словеније и Хрватске, а финансирано је из Ирана и Либије. У плану је било формирање "Ханyар дивизије" у Бијељини, "Хусинске дивизије" у Цазину, "Смаил-аге Ченгића" у Сарајеву, "Кемал-паше Aтатурка" у Брезову Пољу код Брчког, "Црвеног феса" у Босанском Новом, "Муслиманске гарде" у Зворнику и "Дринске дивизије" у Братунцу, а формиране су и друге јединице у централној Босни.

Био је то разлог за Србе да прихвате рат, али не за троједну Босну, већ за опстојање у животу, јер су им свјежа сјећања на Први и Други свјетски рат, у којима је, по жељи и дјелу њихових непријатеља, све добро било под земљом.

Непријатељи Срба спремали су се да Босну бране грмљавином ратног оружја, да не би, по оној народној, "пала шапатом".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.