Соња Јовандић: Театар много јачи од забрана и технологије

Иницијатор овог пројекта је виши кустос Меморијалног музеја Иве Андрића Енес Шкрго. Ово је наставак музејског програма инсценација по мотивима из књижевних дјела и животописа Иве Андрића. Прије тога Енес Шкрго је радио на пројектима "Нобеловац и Травник", "Све моје је из Босне!", "Син без оца, мајка без мужа", "Књижевна лица траже нобеловца"... Финансијери овог пројекта су Гучегорци Ивица Петрушић и Роберт Јурчевић, који живе у Швајцарској и Хрватској, а ово је њихов лични допринос обиљежавању 600 година од када се први пут спомиње Гуча Гора у документима.

Рекла је ово за "Глас Српске" Соња Јовандић, режисерка, објашњавајући како је дошло до представе "Чаша" рађене по приповијеци Иве Андрића, а коју ових дана чека премијера. Како истиче свестрана и талентована умјетница, за ову представу окупљен је шаролик умјетнички ансамбл у саставу Јелена Палигорић Синковић, Матеј Башкарад, Миро Барњак, Дејан Прањковић, Алберт Бојан Савић и многи други, да би одала почаст великану домаће књижевности.

Извршни продуцент представе је Оливер Јовић, а она ће имати премијеру 3. августа у амбијенту самостана на Гучој Гори. Носилац продукције је Театарска радионица из Травника у сарадњи са Хрватским казалиштем Травник уз копродукцијско учествовање Хрватског народног казалишта Мостар, гдје ће касније бити уврштена у репертоар. Ово је једна прелијепа прича која је спојила позоришне људе из Београда, Бањалуке, Мостара, Травника, са истим циљем да што боље прикажемо дјело нашег нобеловца, рекла је Јовандићева.

ГЛАС: Чини нам се да је ово први пут у Вашој досадашњој позоришној каријери да се "борите" са великим Ивом Андрићем, сходно томе колико је Андрић допадљив те умјетнички адекватан за редитеља. Колико Андрићев текст олакшава, а колико отежава приступ редитељу? 

ЈОВАНДИЋ: Да, ово је прву пут у мојој каријери да се сусрећем са дјелом Иве Андрића. Осјетила сам велику одговорност, како због писца тако из због цјелокупне продукције. Наиме у дјелу "Чаша" Иве Андрића радња је смјештена у шљивику у самостану Гуча Гора, а Иво Андрић је управо ту писао ово дјело те сам осјећала велику одговорност, а и захвалност што су мене позвали. Радити Иву Андрића у позоришту је изазовно. Прва од ствари коју учимо током школовања је да је по Аристотелу позориште дјелање, а не приповиједање. Иво Андрић је филозофски писац те пронаћи сегменте драмске радње и сукоба који су основа за драму је било тешко. Драматург Јелена Палигорић Синковић је урадила феноменалан посао и пронашла тачан развој драмске радње. Са таквом основом нама осталим сарадницима било је лакше Иву Андрића приказати у драмској форми.

ГЛАС: Бавили сте се многим класицима, један од таквих је див руске књижевности, ни мање ни више, него Максим Горки. Прије неколико година режирали сте његово чувено дјело "Дјеца сунца". Представа је отишла на неколико фестивала. Откуд Горки, он данас није баш популаран писац у позоришним круговима? 

ЈОВАНДИЋ: "Дјеца Сунца" Максима Горког су уједно и мој дипломски рад. Жељела сам да за дипломски рад урадим нешто што би објединило све оно што сам учила током школовања, а што би ми исто било велики изазов да научим нове ствари. Сама идеја да радим ту представу почела је од тога што сам знала којом темом желим да се бавим и тако сам тражила дјело које би ту тему приказало. Знајући опус Максима Горког, који се бави људима са маргине и егзистенцијом "малог" човјека пронашла сам "Дјецу Сунца". Тема представе је како човјек који нема заштиту у виду новца или власти пролази кроз недаће као што су ратови и епидемије, а како то подносе они који су заштићени. Зашто се Максим Горки ријетко ради питање је које и ја себи постављам. Можда у времену брутализма, у којем тренутно јесмо, а о којем Максим Горки пише, публика жели на сцени да види утјеху и наду, а не сурову реалност. Мада сматрам да једино ако се суочимо са проблемом можемо пронаћи његово рјешење.

ГЛАС: Посебно искуство током студија био је мастерклас одржан код великог редитеља Дејана Мијача и негдје смо чули колико је утицала на Вас представа "Пеликан" А. Стриндберга Укратко, шта је редитељка Соња Јовандић племенито "украла" од Дејана Мијача у свој кофер знања?

ЈОВАНДИЋ: Сусрет са професором Дејаном Мијачем је била прекретница у мом поимању позива позоришни редитељ. Тада сам била друга година и још сам имала дјечије бољке у смислу да нисам схватала озбиљност посла позоришног редитеља и моје просвећености студирању. Као и сви млади и ја сам хватала кривине и трудила се да избјегнем обавезу. Међутим његов приступ позоришту је мени показао шта је љубав. Професор Мијач је рекао да у позоришту, као и у љубави, не постоји компромис. Све што радимо радимо у сврху представе. И тада сам схватила разлику између позива и занимања и одлучила да је моја љубав позориште. 
Представа "Пеликан" Аугуста Стриндберга је била мој први излазак са академије, када сам се представила широј публици, али можда нешто што ме је и стилски одредило у којем правцу желим да иде моја каријера. Односно да желим да радим класике који захтијевају апсолутни редитељски ангажман и ауторство да бисмо их приказали публици данас. Да су теме које занимају публику одувијек исте, али идеја, одговор на питање како, односно начин приказивања, је оно што ми редитељи доносимо.

ГЛАС: Кад смо код Мијача, морамо споменути још једног великог редитеља. Наиме, то је Мијачев студент, а Ваш професор режије Ненад Бојић, код којег сте дипломирали. По чему памтите свог професора и најњежнију душу заробљену у тијелу једног крајишког мргуда? 

ЈОВАНДИЋ: Све што знам он ме научио. Основу позоришног знања, чврсти костур, сам добила од професора Бојића, а остало је била надоградња. Памтим га као особу која није подносила лаж у позоришту, јер се све на позорници види. Начин на који је професор Бојић приступао студентима јесте био веома строг, али нас је учио да поштујемо позориште и да никада не помислимо да смо достојни тога да га скрнавимо, због сујете или других људских слабости. Професор Бојић је чврсто вјеровао у занат као основу и био је веома упоран да га научим. И данас када се суочим са проблемима у процесу рада, рјешење проналазим у записима са предавања професора Ненада Бојића.

ГЛАС: Позоришна умјетност опстаје више од два миленијума. Данас је можда мало скрајнута пред модерним умјетничким гранама и технологијама, али њена улога умјетничког огледала друштва не може и не смије бити скрајнута. Или гријешимо? 

ЈОВАНДИЋ: Одговор на ово питање је у томе да позориште постоји већ два миленијума. И када су га законом забрањивали оно је опстајало. Постоји нешто у позоришту што технологија не може, а то је да је оно жива умјетност. Живимо у времену инстант живота и брзине па смо и ми позоришни умјетници свјесни да је пажња публике ограничена на максимално два сата те она није заинтересована за цјеловечерњи излазак у позориште. Али и ми се прилагођавамо публици. Сматрам да ће публика презасићена технологијом, вјештачким и мртвим стварима опет пронаћи инспирацију у позоришту и живој енергији која се преноси између публике и глумаца.

ГЛАС: Једно вријеме сте били на мастеру у Љубљани. Шта доносе искуства рада у другој средини и колико је то било значајно за Вас као режисерку? 

ЈОВАНДИЋ: Да била сам на мастеру визуелних умјетности. Било ми је занимљиво, јер сам била једини драмски умјетник, сви остали су били ликовни умјетници. Ми се донекле и даље држимо устаљених форми да представа полази од драмског текста па се визуализује. Одвојити се од тога је било инспиративно, поћи од фотографије, мотива, предмета и у то уградити драмску форму. Радила сам на пројекту "Јерихонска ружа", кренувши од цвијета који годинама може да преживљава без капи воде, али је довољно мало воде да од осушеног жбуна постане прелијеп цвијет. Као и са људима, потребно је мало љубави и њежности да се огорченост и зло из човјека уклоне. Радити у другој средини јесте збуњујуће, јер негдје ми драмски умјетници волимо да се бавимо темама које се тичу нас и наше средине. Међутим временом како упознамо нову средину схватимо да је суштаственост свих нас иста и да имамо исте проблеме. Можда су у Љубљани животне околности и услови бољи, али и тамо људи воде исте битке као и овде у Бањалуци.

ПЛАНОВИ

ГЛАС: На чему сада тренутно радите и да ли имате у најави неке нове позоришне пројекте? 

ЈОВАНДИЋ: Тренутна тема која ме занима је превазилажење трансгенерацијских траума у мушко-женским односима и самом положају жене и умјетнице на нашим просторима. Мислим да је посљедње вријеме да одређене стереотипе оставимо иза себе. Ако већ тако лако прихватамо разне новотарије, вријеме је да одређене ставове оставимо иза себе. Тако да сам сада у припремној фази за два нова пројекта која се баве том темом и надам се да ће бити добро реализована и да ће их публика прихватити и разумјети.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.