Смиљана Маринковић, најбоља глумица на "Данима комедије": Смијех долази из истине

Награде су, прије свега, потврда да оно што радите има одјек, да је публика препознала емоцију и труд који сте уложили у улогу.

Рекла је ово за "Глас Српске" позната глумица Смиљана Маринковић поводом награде за најбољу глумицу на фестивалу "Дани комедије" у Бијељини. Маринковићева наводи да награде нису мјерило успјеха јер умјетност не постоји због награда, већ због комуникације с публиком.

- Наравно, оне нису једино мјерило успјеха, јер умјетност и не постоји због награда, већ због комуникације с публиком. Али, свакако, признања попут овог дају подстрек да наставите даље, истражујете нове улоге и помјерате властите границе - рекла је глумица Народног позоришта РС.

ГЛАС: Када смо већ код комада "Лице", ако се не варамо, ово је Ваша прва сарадња са Радославом Миленковићем. Како је протекао овај глумачки процес када је режисер један од бардова домаћег глумишта?

 

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Smiljana Marinkovic (@smiljana_marinkovic)

 

МАРИНКОВИЋ: Сарадња са Ралетом Миленковићем била је изузетно инспиративна и драгоцјена. Он је редитељ и глумац са огромним искуством, које је несебично дијелио са нама током цијелог процеса. Рале има изванредан осјећај за ритам и динамику сцене, беспријекоран смисао за хумор и истанчан осјећај за нијансе игре. Оно што га додатно издваја јесте то што је и дугогодишњи професор - комбинација  педагошког дара, редитељске прецизности и глумачког инстинкта чини га фантастичним водичем кроз процес рада. Од њега сам научила много о начину на који промишља текст, како приступа ликовима и како поставља глумца да буде аутентичан. Његова енергија и страст према позоришту су заразни и инспиришу сваког ко с њим ради. Било ми је истинско задовољство бити дио овог процеса и искрено се надам да ћемо поново сарађивати у будућности.

ГЛАС: Што се тиче комедије, увјерили сте публику и критику да је то жанр у којем се одлично сналазите, али са једне стране то је и ограничавајући фактор, јер често води у трендовску подјелу улога, док се, с друге стране, комедија олако третира као мање вриједан жанр у односу на трагедију или драму. Како се као умјетник поставити између ових дилема?

МАРИНКОВИЋ: Комедија је један од најзахтјевнијих жанрова и, парадоксално, један од најпотцјењенијих. Направити добру комедију није само ствар духовитог текста, она захтијева беспријекоран тајминг, осјећај за ритам, прецизну игру и, прије свега, дубоко разумијевање људске природе. Смијех долази из истине, из препознавања, из тренутака у којима се публика осјети повезано с оним што се дешава на сцени.

Свакако, изазов рада у комедији је и то што вас понекад може одвести у калуп одређеног типа улога. Зато сматрам да је за глумца кључно да истражује различите жанрове, да не дозволи да га публика или позоришни систем сврстају у само једну врсту израза. Свака улога, било у комедији, драми... носи своје изазове и љепоту, а управо та разноликост омогућава глумцу да расте и развија се.

ГЛАС: Запажену улогу сте направили у хваљеном позоришном комаду "Ни риба ни месо" младог редитеља Николе Бундала. То је улога Еми. Драма говори и о технолошкој модернизацији пословања и њеном утицају на животе ових парова као и на сам положај мушкараца и жена у друштву. Заиста феноменалан текст Ксавера Креца, нешто што ће вјечно бити актуелно. Можете ли нешто више рећи о овој представи, једном ријечју, због чега би публика требало да дође и да погледа ову представу?

МАРИНКОВИЋ: Драма "Ни риба ни месо" осликава животе два брачна пара из осамдесетих година прошлог вијека, смјештајући их у вријеме великих друштвених и економских промјена. Сваки од ликова својим ставовима увлачи публику у дебату о кључним животним питањима: пријатељству, љубави, породици, послу, при чему се њихове личне дилеме рефлектују на ширу друштвену слику. Представа снажно супротставља капитализам и борбу радника за њихова права, мајчинство и страх од родитељства, напредак технологије и нелагоду пред доласком новог доба. Кроз динамичне односе међу ликовима публика препознаје вјечиту тензију између сигурности и промјене, традиције и модернизације, индивидуалних избора и колективних очекивања. Управо у тим контрастима лежи снага ове приче. Представа не нуди једноставне одговоре, већ поставља питања која су, и данас, једнако актуелна.

ГЛАС: Од школовања на Академији играли сте у свим бањалучким позориштима, од аматерских до НПРС, гостовали сте широм региона и добијали награде. Са ове дистанце и стеченог искуства, како Вам данас дјелује театар у Српској, шта он може понудити региону и шта још може научити од већих позоришних сцена?

МАРИНКОВИЋ: Театар у Српској има огроман потенцијал јер је испуњен талентованим, посвећеним људима који воле позориште и вјерују у његову моћ. Управо тај ентузијазам и енергија су покретачка снага наше сцене. Оно што би могло да се унаприједи јесте јача институционална подршка, веће улагање у продукцију.  Неопходно је створити услове у којима ће се умјетници осјећати слободно да експериментишу, развијају ауторске пројекте и доносе приче које рефлектују савремени тренутак. Позориште не смије бити затворено у себе, оно мора дисати у дијалогу са публиком, с временом у којем настаје. Позориште је жива умјетност, оно мора стално еволуирати, постављати важна питања и изазивати емоције.

ГЛАС:  Ви сте у позоришту  направили заиста велики број улога о којима бисмо могли причати до сутра, али ипак бисмо се сада осврнули на седму умјетност. Имали сте врло запажену улогу у филском трилеру "Луча" редитеља Ивице Видановића. Какво искуство носите из овог филмског пројекта?

МАРИНКОВИЋ: Пројекат "Луча" је мој први филм и управо због тога има посебно мјесто у мом искуству. Имала сам огромну жељу да осјетим како је то радити пред камером, јер је филмска глума потпуно другачија од оне у позоришту - од припрема, начина игре, па до самог процеса снимања. Док у позоришту постоји континуитет игре и енергија која се гради кроз цијелу представу, филм захтијева прецизност у сваком кадру, пажљиво дозирање емоција и способност да у дјелићу секунде пренесете суштину лика. Управо то је било најизазовније у току снимања, постићи ту тачност и истинитост у сваком кадру. Током снимања сам се осјећала дивно, имала сам прилику да учим, да растем и да се препустим нечем новом. Рад са Ивицом Видановићем и цијелом екипом био је инспиративан, сви су ми пружили огромну подршку и створили атмосферу у којој сам могла да се посветим улози без задршке.

ГЛАС: Уз глуму остварили сте важну улогу као педагог у раду са младима у Студију глуме ГП "Јазавац" и као асистент на Академији умјетности. Шта тај, назовимо га позив, јер то свакако није само посао, нуди ученику, а шта учитељу?

МАРИНКОВИЋ: Дјеца долазе пуна ентузијазма и нових идеја, што ме увијек подсјети на важност игре и искрености у стварању. Најљепше је видјети како расту, како се отварају, проналазе свој израз и постају сигурнији у себе, било да се касније баве глумом или не. Глума није само занат, то је начин размишљања, развијања емпатије и разумијевања других. Кроз рад с њима, они уче да буду слободнији, креативнији и да имају више вјере у себе, а мене својом  свјежином и искреношћу подсјећају на то зашто волим глуму. Ако им могу помоћи да боље разумију свијет и изразе себе, онда мој рад има смисла.

ИЗАЗОВИ

ГЛАС: Да ли постоји нека улога коју досад нисте играли, а да је опет негдје тајно и силно ишчекујете?

МАРИНКОВИЋ: Вољела бих да играм лик који би од мене захтијевао рад на потпуно новој вјештини. Улога која би захтијевала да научим нешто ново, било да је то физичка техника, рад са гласом или нека специфична емоционална вјештина. Такве улоге су ме увијек привлачиле. Волим изазове који омогућавају да изађем из своје зоне комфора и истражим нове аспекте глуме.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.