Слободнији умјетнички приступ библијској теми

Још од средњег века постојала је веза између сликарства и других видова уметности. Једна од можда најинтересантнијих била је остварена између сликарства и драме. Мада је црква сузбијала пучко позориште, јер комади који су се играли најчешће нису одговарали моралу на којем је она инсистирала, ипак позориште је постојало у средњем веку.

Ово није значило да црква није толерисала позоришне представе које су биле везане за Исусов лик. Напротив. Литургијска драма делимично је била заслужна за развој европске драме и то у виду миракула или мистерија. То су били верски комади који нису извођени унутар цркве већ у црквеним портама или на пијацама и не на латинском већ на народном језику тако да је свако могао да их разуме, што је, у осталом, и био циљ. Од тренутка када је уследио верски раскол, црквено позориште на Западу постало је флексибилније тако да су се с временом појавиле разноврсне драме које су почеле да све више личе на лаичке представе. Најпопуларније мистерије биле су везане за разапињање и смрт Исусову као и за васкрсење. Тематска близина сликарских дела и поменутих позоришних комада показала се најближој у статичним, не наративним, деловима представа, као што су били тренуци када је Исус разапет или када васкрсава. Мада су те сцене представљале везу између ова два вида уметности оне су у позоришту биле прекидане најчешће Исусовим говором и то тако осмишљеним да се у једној моралистичкој форми, са снажном духовном поруком, обраћао гледаоцима. Драматуршка снага комада који су описивали Исусово разапињање и васкрсење била је увек обложена Исусовим говорима упућеним публици. Тако на пример, остао је спомен о томе да је у Честеру, у комаду који је приказивао Исусово разапињање, глумац који је играо главну улогу, користио из јеванђеља Исусове речи упућене Оцу и то у нешто проширеној форми, док је у комадима који су играни у Јорку и Таунилију глумац изговарао дословно последње Исусове речи које је изговорио на крсту. Да су мистерије коришћене као снажна порука човечанству у вези са тим какав би живот требало да води говоре нам "Распећа" која су играна у поменутим енглеским градовима.  У "Распећу" из Таунилија, распети Христ се два пута обраћао окупљенима користећи реч "људи", први пут пре него што се у молитви, распет, обратио Оцу, а други пут, пре него што је затражио да пије. A у комаду "Смрт и сахрана" који је игран у Јорку, глумац који је играо Исуса, такође је прекинуо ток радње обраћајући се окупљенима са речи "људи", у намери, да их упозори на молитву коју ће, као Исус, упутити Богу. Слични монолози су коришћени и у "Васкрсењу" из Честера и Таунилија, и то у сцени где се четири војника налазе окупљена око гроба. У том тренутку Исус је васкрсавао и монологом се обраћао публици. Тај монолог није имао везе са оним што се десило у стварности већ је имао за циљ да прикаже људима у исто време како тугу и бол распећа тако и весеље васкрсења. Све што је глумац изговарао као васкрсли Христ имало је задатак да води кулминацији која је била остварена анђеоском песмом васкршње химне "Christus Resurgens ey Mortus". Поменуте мистерије које су игране у 14. и 15. веку без сумње су подгрејавале верски жар енглеских хришћана, али су у исто време и донеле један слободнији уметнички приступ библијској теми, тиме што је остављан простор за индивидуалну духовну поруку. Оно што је сигурно то је да су ове представе оствариле снажну везу са гледаоцима због тога што су у већем броју сцена и сами посматрачи позивани да учествују. Тако на пример, у таунилијском "Распећу" Пилат је позивао публику да осети како то изгледа бити кажњен попут Исуса, Магдалена је публику уводила у религијски обред тако што их је благосиљала, а у неким другим комадима Ирод је тражио, као и други пагански тирани, да публика пред њим скида капе. Сасвим сигурно, овакви комади у којима је публика била увучена у радњу имали су велики утицај на духовни живот хришћана. Када је Енглеска постала протестантска земља они су наставили да се играју, али више није било оног слободног уметничког приступа па су тако историјски нетачни монолози ишчезли из представа. 

Осим тога, у 14. веку на сликама у Енглеској се појавила још једна тема која је имала снажну везу са мистеријама. То је био тренутак када анђели хватају у путиру Христову крв са крста. Поред овог тренутка који се подударао са мистеријама једнако снажан био је и момент када је глумац који је глумио Исуса стајао рањен, крвав и ишибан пред публиком са ореолом на глави. Тај чин је требао да изазове сажаљење и ганутост код публике, а пошто је у томе и успевао, веома брзо се нашао и на сликама са једнаким циљем и поруком.

Реликвије и Византија

Да је тренутак распећа Исуса на крст и свега што је било у вези са тим догађајем утицало и на друштвене и политичке везе Византије и Запада говоре нам поклони византијских царева којима су даривали владаре са Запада када су одлазили или се враћали са ходочашћа у Светој земљи. Треба имати на уму да су византијски цареви били ти који су, од тренутка када су Aрабљани у 7. веку освојили Јерусалим па до пада Константинопоља 1453. године, за себе тврдили да су чувари, бранитељи и делиоци најсветијих реликвија хришћанства, понајвише оних које су биле везане за страдање Христово на крсту, за Мајку Марију и неке свеце са Истока. Поседовање оваквих реликвија било је својеврсни гарант византијским царевима да су били уско повезани са божанским силама, да ће победити у биткама и да су због њих имали политички и духовни престиж у односу на остале хришћанске владаре.

(Aутор је професор Филозофског факултета у Бањој Луци)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.