Слободан Тишма: Писац у позицији издајника

Позиција уметника, писца, је позиција издајника, "онај чији смех за претке поругом се ори". Не можеш се ником обећати, а ако ниси са нама… зна се. Aли данас та позиција није тешка, она је ослобађајућа, бар када је уметност у питању. Једноставно, нико те не схвата озбиљно, можеш да говориш, да пишеш шта хоћеш.

Ово је у интервјуу за "Глас Српске" рекао књижевник, некадашњи концептуални умјетник и фронтмен култних бендова "Луна" и "Ла страда" Слободан Тишма, који је недавно добио књижевну награду "Биљана Јовановић" за књигу "Quattro Stagioni".

* ГЛAС: Књижевни критичари истичу како романом "Quattro Stagioni" провијава "ненаметљивост" – од композиције, преко стила, до идеје. Због чега?

ТИШМA: Бићу искрен: зато што једино тако умем да пишем. Ја сам дилетант, аматер. То "врлудање" је и некаква пропозиција у писању. "Quattro Stagioni " као текст је нека врста Роршахове мрље, свако може видети у њему шта жели. Наравно, нисам ја то измислио, али данас је немогуће измислити нешто апсолутно ново. Формално, сваки роман је конструкција, "набуџен" је, овакав или онакав, никада није савршен. Па што га онда не бих пустио да иде својим током, он је само неко парче текста, ништа више. Aли штоф, текстура мора бити квалитетна, мора имати густину и сјај, то поготово. "Quattro Stagioni" је асиметрична творевина. Постоји предрасуда да све мора бити заокружено. Зашто? Једна књижевна критичарка је рекла да сам насумице разбацао радњу која израња, па нестаје, па опет израња, што је тачно. Тешко је то приметити. Нисам убеђен ни у какву идеју, само тумарам и тражим. Писање је рвање са негатором у себи. Стално си између "да" и "не".

* ГЛAС: Да ли сада имате осећај да се обраћате ширем кругу људи од оног који сте првобитно замислили (да се обраћате само умјетнику – или "људима из предграђа")?

ТИШМA: Не постоји никакав аудиторијум. Пишући, то јест, говорећи, обраћам се самом себи као другом, као разлици. Дакле, себи као "уметнику", или себи као "човеку из предграђа", пошто ја то нисам. Ја сам пуко биће, нико и ништа, то ми је стално на уму док размишљам, говорим, пишем. Пишући стварам отклон, градим илузију како постоји "друго као сличност", како постоји дијалог, разговор који је избављујући од егзистенцијалне страве. Међутим, знам да ћу на крају умукнути, заћутати, и што је најгоре, да нећу стећи никакве доказе о постојању другог, "драгог другог". Постоји само луда нада, ништа више, нема никакве извесности. Или је то ипак пут ка ужитку, ка вечној радости која је у основи свега: да је љубав једина истина, "љубав нам се само пише", како је говорио, то јест, помислио Рембо.  

* ГЛAС: Како изгледа "пловидба" између музике и књижевности?

ТИШМA: Музика је море, књижевност је обала. Море је много ближе универзуму, ближе непојмљивој истини. Преко мора, то јест преко музике, универзум, космос, улази у човеков свет. Та величанственост опија, али нас и плаши. Песници су одувек љубили море, то је и Бодлер тврдио и Маларме, а и Виктор Иго пре њих. Међутим, књижевност се бави копненим светом, обалом, она егзистира на том рубу где се додирују елементи. Изобиље облика, феномена, увек је на обали, ту је све што је избацило море, то јест, универзум и то је неисцрпни простор за инвентарисање, за писање, за књижевност. О мору се пак само пева. Ја се често у писању обраћам музици, то јест универзуму, падам у тај понор, али се и освешћујем, подсећам се колико је мајушан овај наш људски свет. Међутим, ти величанствени звуци још одјекују и на обали, у малом човековом уху.

* ГЛAС: Да ли је музика огледало друштва (и на који начин)?

ТИШМA: Ниче је написао књигу "Рођење трагедије из духа музике", трактат о аполинијском и дионизијском принципу који су заправо две врсте музике. Музика универзума, "музика сфера" је аполинијска, човекова музика је дионизијска. Сваки човек је Дионис, полубог. На дну његовог стомака ври талог, комина од винове лозе која узрокује опијеност, лудило, и посебну врсту музике која се оваплоћује пре свега у зурлама и бубњевима. Музика универзума се ослушкује, а човек ствара своју музику, свира, пева и игра у трансу. Знамо шта су баханалије и како се обично заврше.  

Васа Павковић

Књижевни критичар Васа Павковић казао је прошли мјесец на промоцији књиге Слободана Тишме у Београду да је роман "Quattro Stagioni" најбољи који је прочитао између 133 књиге колико је конкурисало ове године за НИН-ову награду.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.