Slobodan Tišma: Pisac u poziciji izdajnika

Pozicija umetnika, pisca, je pozicija izdajnika, "onaj čiji smeh za pretke porugom se ori". Ne možeš se nikom obećati, a ako nisi sa nama… zna se. Ali danas ta pozicija nije teška, ona je oslobađajuća, bar kada je umetnost u pitanju. Jednostavno, niko te ne shvata ozbiljno, možeš da govoriš, da pišeš šta hoćeš.

Ovo je u intervjuu za "Glas Srpske" rekao književnik, nekadašnji konceptualni umjetnik i frontmen kultnih bendova "Luna" i "La strada" Slobodan Tišma, koji je nedavno dobio književnu nagradu "Biljana Jovanović" za knjigu "Quattro Stagioni".

* GLAS: Književni kritičari ističu kako romanom "Quattro Stagioni" provijava "nenametljivost" – od kompozicije, preko stila, do ideje. Zbog čega?

TIŠMA: Biću iskren: zato što jedino tako umem da pišem. Ja sam diletant, amater. To "vrludanje" je i nekakva propozicija u pisanju. "Quattro Stagioni " kao tekst je neka vrsta Roršahove mrlje, svako može videti u njemu šta želi. Naravno, nisam ja to izmislio, ali danas je nemoguće izmisliti nešto apsolutno novo. Formalno, svaki roman je konstrukcija, "nabudžen" je, ovakav ili onakav, nikada nije savršen. Pa što ga onda ne bih pustio da ide svojim tokom, on je samo neko parče teksta, ništa više. Ali štof, tekstura mora biti kvalitetna, mora imati gustinu i sjaj, to pogotovo. "Quattro Stagioni" je asimetrična tvorevina. Postoji predrasuda da sve mora biti zaokruženo. Zašto? Jedna književna kritičarka je rekla da sam nasumice razbacao radnju koja izranja, pa nestaje, pa opet izranja, što je tačno. Teško je to primetiti. Nisam ubeđen ni u kakvu ideju, samo tumaram i tražim. Pisanje je rvanje sa negatorom u sebi. Stalno si između "da" i "ne".

* GLAS: Da li sada imate osećaj da se obraćate širem krugu ljudi od onog koji ste prvobitno zamislili (da se obraćate samo umjetniku – ili "ljudima iz predgrađa")?

TIŠMA: Ne postoji nikakav auditorijum. Pišući, to jest, govoreći, obraćam se samom sebi kao drugom, kao razlici. Dakle, sebi kao "umetniku", ili sebi kao "čoveku iz predgrađa", pošto ja to nisam. Ja sam puko biće, niko i ništa, to mi je stalno na umu dok razmišljam, govorim, pišem. Pišući stvaram otklon, gradim iluziju kako postoji "drugo kao sličnost", kako postoji dijalog, razgovor koji je izbavljujući od egzistencijalne strave. Međutim, znam da ću na kraju umuknuti, zaćutati, i što je najgore, da neću steći nikakve dokaze o postojanju drugog, "dragog drugog". Postoji samo luda nada, ništa više, nema nikakve izvesnosti. Ili je to ipak put ka užitku, ka večnoj radosti koja je u osnovi svega: da je ljubav jedina istina, "ljubav nam se samo piše", kako je govorio, to jest, pomislio Rembo.  

* GLAS: Kako izgleda "plovidba" između muzike i književnosti?

TIŠMA: Muzika je more, književnost je obala. More je mnogo bliže univerzumu, bliže nepojmljivoj istini. Preko mora, to jest preko muzike, univerzum, kosmos, ulazi u čovekov svet. Ta veličanstvenost opija, ali nas i plaši. Pesnici su oduvek ljubili more, to je i Bodler tvrdio i Malarme, a i Viktor Igo pre njih. Međutim, književnost se bavi kopnenim svetom, obalom, ona egzistira na tom rubu gde se dodiruju elementi. Izobilje oblika, fenomena, uvek je na obali, tu je sve što je izbacilo more, to jest, univerzum i to je neiscrpni prostor za inventarisanje, za pisanje, za književnost. O moru se pak samo peva. Ja se često u pisanju obraćam muzici, to jest univerzumu, padam u taj ponor, ali se i osvešćujem, podsećam se koliko je majušan ovaj naš ljudski svet. Međutim, ti veličanstveni zvuci još odjekuju i na obali, u malom čovekovom uhu.

* GLAS: Da li je muzika ogledalo društva (i na koji način)?

TIŠMA: Niče je napisao knjigu "Rođenje tragedije iz duha muzike", traktat o apolinijskom i dionizijskom principu koji su zapravo dve vrste muzike. Muzika univerzuma, "muzika sfera" je apolinijska, čovekova muzika je dionizijska. Svaki čovek je Dionis, polubog. Na dnu njegovog stomaka vri talog, komina od vinove loze koja uzrokuje opijenost, ludilo, i posebnu vrstu muzike koja se ovaploćuje pre svega u zurlama i bubnjevima. Muzika univerzuma se osluškuje, a čovek stvara svoju muziku, svira, peva i igra u transu. Znamo šta su bahanalije i kako se obično završe.  

Vasa Pavković

Književni kritičar Vasa Pavković kazao je prošli mjesec na promociji knjige Slobodana Tišme u Beogradu da je roman "Quattro Stagioni" najbolji koji je pročitao između 133 knjige koliko je konkurisalo ove godine za NIN-ovu nagradu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.