Слободан Ћустић: Умјетницима највећи умор кад не раде ништа

Неда Симић - Жерајић
Додај glassrpske.com као Гугле извор
Фото: Слободан Ћустић: Умјетницима највећи умор кад не раде ништа

Уметницима је највећи умор када не раде ништа. То су углавном летњи дани, и једно време је било симптоматично да већи број уметника, међу њима и глумци, умиру у паузи између две сезоне - управо, кад се ништа не ради. Дакле, може се слободно рећи да је нама уметницима наш рад и стваралаштво извор и еликсир живота.

Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" глумац и редитељ Слободан Ћустић, која је остварио широку лепезу ликова у позоришту, на телевизији и филму, а чијој је каријери трајни печат дала улога Кудуза у истоименом филму.

Љетње дане драмски умјетник Слободан Ћустић, каже, максимално проводи са породицом. Одмор на Дивчибарама морао је да прекине због снимања италијанске ТВ серије "Комесар Нардоне", која се снима још од марта и у Италији је веома популарна.

- Од маја читам гомилу текстова за позориште, морам се одлучити за три која ћу предложити Позоришту Приједор, па да један од та три поставим на њиховој сцени, и једва чекам да дође тренутак избора и почетка - прича Ћустић.

* ГЛAС: Шта је то у жижи Вашег умјетничког интересовања?

ЋУСТИЋ: Има неколико ствари које су ме окупирале ових летњих месеци; прва, која вуче корен још од пре више година, јесте монодрама "Дервиш и смрт". Пре пар година сам, после дуже анализе и размишљања, кренуо у драматуршку обраду култног романа, култног писца. Са адаптацијом сам завршио прошле јесени и, ево, почетком следеће позоришне сезоне биће изведена премијера у мом Београдском драмском позоришту. Друга је документарно-играни филм о животу Мехмедалије Меше Селимовића. Тај пројекат, ако Бог дадне, биће реализован и уз помоћ Републике Српске, витални разговори су већ у току. Он је важан за све љубитеље наше књижевности, добре књиге, уметности и културе нашег народа и сјајног Меше Селимовића, којег ја треба да тумачим, и ево већ два месеца водим своје тихе глумачке припреме.

* ГЛAС: Филм "Aкција тигар" је Ваш дуг Републици Српској? Колико Вам је завичај важан и какво мјесто заузима Дервента у Вашем животу и умјетничкој биографији?

ЋУСТИЋ: Да, тај ТВ филм сам највише радио због Републике Српске, тј. нашег народа, којем сам желео да дам бар мало разлога за смех у данима када поштен човек све теже налази разлог за радовање, смејање. Сви ти разлози су безглаво устукнули пред претњама које нам саопштавају у свим вестима.
Завичај ми је корен, Осиња је мој корен, тј. почетак, а да нема корена, ниједно стабло не би могло израсти и својом крошњом дати хлад и плод који је људима неопходан. Дервента, на моју жалост, није могла много утицати на моју каријеру, сем мале помоћи у току снимања ТВ филма "Aкција тигар", и то је било неопходно, не толико зарад пар хиљада марака, већ због заједничког размишљања и јединствене жеље.

* ГЛAС: Остварили сте бројне улоге у позоришту, телевизији и филму, али је Кудуз трајно обиљежио Вашу глумачку каријеру. Како из ове перспективе гледате на тај филм и екипу људи која се окупила око те приче?

ЋУСТИЋ: Желим сваком уметнику да добије прилику, као што сам ја добио Кудуза. Поносан сам на ту улогу, тај филм, и на људе који су у тим временима и у оној великој држави стварали филмове који се и дан-данас врте на ТВ и одушевљавају гледаоце. Жао ми је што добар број тих филмских прегалаца више није међу нама, нешто условно, нешто и дословно. И, како време пролази, све сам поноснији тим филмом и тужнији гледајући нови талас прозападњачких бедних копија које праве наши млади редитељи. Страшно је што нема више мајстора пера који из душе могу написати онакве приче као што је некада, рецимо, Сидран писао. Као да их ништа на академијама не уче или они беже са предавања. За добар филм најважнија је прича, а ја просто не могу да верујем да, после свега што се дешавало на овом Балкану (Балкан у преводу са турског значи мед и крв), овом дивном, племенитом, суровом, напаћеном, генијалном и најглупљем народу на свету, писци сценарија не умеју извући добронамерну причу.

* ГЛAС: Колико се живот и позориште данас преплићу? Чини ли Вам се да је живот потпуно театрализован, да су маскирање и претварање легитимност свакодневице?

ЋУСТИЋ: Толико да се више не зна да ли се зна шта је сцена, а шта говорница. Ми на сцени са добром намером огољавамо лаж, а они пред говорницом са јаком намером лаж прерушавају у наду и будућност.

Данас је постало легитимно право да се свака фукара која не зна ништа да ради, а поготово у својој струци, окрене политици и ту оствари своје лоповлуке и ништавила која никоме не требају, него баш напротив, свакоме сметају и живот компликују. Проблем је што су они све више плаћени за све то, док нама плате одлазе бестрага и претварају се у трамвај звани жеља.
* ГЛAС: Да ли је Петар Штајн у праву када каже да је позориште данас дворска луда друштва?

ЋУСТИЋ: Петар јесте у праву, мада је превише благ у категоризацији функције. То се дешава због тога што све више тзв. уметника пријемни на академијама полажу про форме, тј. катедре примају тројанске коње послате из политичарског обора да уче о уметности. A у тим коњима се крију духовни але и бауци, који у најкритичнијим тренуцима изађу и направе смутњу и хаос публици, односно народу, а од тог хаоса опоравак траје јако дуго...

* ГЛAС: Играли сте наше класике, који писац најбоље рјешава Ваше дилеме и чијим ријечима се увијек враћате?

ЋУСТИЋ: Меша Селимовић је мој избор, да га није било, ја не знам шта бих сада одговорио на ово питање. Велики су Aндрић, Ћопић, Дучић, Шантић, Стерија, Нушић, Исаковић, Ћосић, али... Мехмедалија Меша Селимовић је ум и душа, спојени нераскидиво и неодољиво, неисцрпан бунар свега и свачега за сваког уметника, коме уметност представља намеру и жељу, а не оружје и превару.

Публика

* ГЛAС: Да ли је публику данас лакше натјерати да се смије или да плаче?

ЋУСТИЋ: Публику, тј. народ је данас веома лако натерати на било шта. Сви су се скупили у наметнутим ситуацијама и чекају да прође. A то неће проћи док год су они скупљени у том свом ћошку. A има још нешто што је стравично - људи се смеју на страхоте и злочине. У мом Београдском драмском позоришту играм у представи Горана Марковића "Фалсификатор". У једној сцени лик којег игра Љубомир Бандовић прича како је побио четворочлану породицу, а публика се ту смеје... то ме ужасава. И то је резултат медијског малтерисања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.