Сло­бо­дан Бо­да Нин­ко­вић: Глу­му до­живљавам као игру

У да­нашње вре­ме све се де­ша­ва "ко­цем и ко­ноп­цем". Би­тно је да се схва­ти да не­ке ства­ри не мо­гу да се ме­ре нов­цем, већ да мо­ра­ју да се ме­ре њихо­вим пра­вим зна­чајем.

Ре­као је ово за ин­тер­вју "Гла­са Српске" драм­ски умје­тник Сло­бо­дан Бо­да Нин­ко­вић, је­дан од омиљених дје­чијих глу­ма­ца, ко­га и одра­сла фил­мска пу­бли­ка по­зна­је као ефек­тног епи­зо­дис­ту мно­гих до­маћих ос­тва­рења.

* ГЛAС: Кад и ка­ко сте пре­по­зна­ли глум­ца у се­би?

НИН­КО­ВИЋ: Иде­ја да се ба­вим глу­мом ро­ди­ла се у ме­ни по­тпу­но слу­чај­но! У ро­дном Сме­де­ре­ву имао сам три-чети­ри бен­да. Сва­ком њего­во вре­ме ос­та­је у нај­лепшем се­ћању, али то вре­ме кад сам био кли­нац, би­ло је дос­та спо­ри­је од овог да­нас, да не ка­жем сре­ћни­је. Људи су би­ли срећни­ји, за­до­вољни­ји и сва­ком је све би­ло до­бро. Та­да смо ко­рис­ти­ли сво­је сло­бо­дно вре­ме кре­ати­вни­је не­ко клин­ци да­нас, јер ни­смо би­ли обу­зе­ти ко­је­ка­квим те­хно­лошким чуди­ма. Мој ста­ри­ји брат, Љуба Нин­ко­вић, имао је бенд "С вре­ме­на на вре­ме", па сам ја уз њега учио да сви­рам, да бих 1973. имао свој први бенд, са дру­га­ри­ца­ма из шко­ле, Ја­дран­ком и Ма­ри­јом, са ко­ји­ма сам сни­мао не­ке ра­дио еми­си­је, на ло­кал­ној ра­дио ста­ни­ци. По­сле то­га пре­шао сам у је­дан ло­кал­но по­зна­ти бенд "Ка­ме­ни цвет" и с њима сам два пу­та учес­тво­вао на су­бо­тичкој "Ги­та­ри­ја­ди". И 1975. смо ко­начно на­пра­ви­ли "Псе­удо-панк цир­кус" гру­пе "ОПС" (Омла­дин­ског по­зо­ришног сту­ди­ја), што је пред­стављало ком­би­на­ци­ју по­зо­ришта и ро­кен­ро­ла, и ује­дно је мо­је прво "дру­жење" са по­зо­риштем.

* ГЛAС: Да ли сте се тада ви­ше да­ва­ли му­зи­ци или глу­ми?

НИН­КО­ВИЋ: При­је­мни за глу­му на Aка­де­ми­ји сам, на на­го­вор при­ја­теља, по­ложио још 1977. го­ди­не, али ме то ни­је мно­го за­ни­ма­ло та­да, јер сам ви­ше во­лео му­зи­ку. A он­да се де­сио и врху­нац мо­је му­зичке ка­ри­је­ре 1979. го­ди­не, кад смо по­бе­ди­ли у За­јеча­ру, и све је би­ло "спа­ко­ва­но" - сни­мање пло­че и све што по­бе­дни­ци до­би­ја­ју, али је не­ко­ли­ко дру­га­ра из бен­да до­би­ло по­зив за вој­ску, па ни­смо ни­шта ура­ди­ли по­во­дом то­га. У ме­ђувре­ме­ну, оти­шао сам да ра­дим као ко­но­бар на мо­ре 1980. и при­лично се охла­дио од све­га то­га. Он­да је до­шла вој­ска, а дру­га­ри се по­жени­ли, та­ко да сам опет ра­дио не­ке ства­ри са мла­ђом еки­пом Омла­дин­ског сту­ди­ја 1981. го­ди­не. На фа­кул­тет сам се вра­тио тек 1984. го­ди­не, ка­да сам схва­тио, ра­дећи му­зи­ку за не­ке пред­ста­ве, да ми се то­тал­но до­па­да осе­ћај на би­ни, ка­да ме не­ко гле­да из пу­бли­ке. A ве­ро­ва­тно је и зре­лост до­при­не­ла то­ме да се вра­тим на фа­кул­тет.

* ГЛAС: Го­то­во де­це­ни­ју са по­чет­ка сво­је глу­мачке ка­ри­је­ре про­ве­ли сте у по­зо­ришту "Бо­шко Бу­ха". Ка­кав траг је тај пе­ри­од ос­та­вио на Вас као глум­ца?

НИН­КО­ВИЋ: Изу­зе­тно ми је дра­го што сам првих де­сет го­ди­на свог про­фе­си­онал­ног живо­та про­вео у по­зо­ришти­ма за де­цу. A у по­зо­ришту "Бо­шко Бу­ха" сам упо­знао су­шти­ну свог по­сла, ту игру, и пре­по­знао сам се као глу­мац. Та­да сам схва­тио да је рад са де­цом нај­лепши рад. Људи се жа­ле да је те­жак – јес­те, али и изу­зе­тно леп и ис­крен. С де­цом одмах до­би­ја­те од­го­вор пу­бли­ке. Они одмах по­чну да при­ча­ју ако се фо­ли­ра­те, или ако им је до­са­дна пред­ста­ва.

* ГЛAС: У ка­квим уло­га­ма се нај­боље осјећа­те?

НИН­КО­ВИЋ: Би­ло је уло­га ко­је при­хва­тим, па по­сле ма­ло за­жалим због то­га, али врло ма­ло. Свој по­зив гле­дам као игру, а кад се игра­те, оби­чно се не игра­те оно­га што не во­ли­те, та­ко да сам го­то­во сва­ку сво­ју уло­гу баш во­лео и одлично сам се осе­ћао "у свим тим ли­ко­ви­ма".

* ГЛAС: Ка­кви су Ва­ши пла­но­ви за бу­дућност?

НИН­КО­ВИЋ: Ус­ко­ро тре­ба да довршим сни­мање се­ри­је "Мон­те­ви­део, Бог те ви­део", па иако пос­то­ји иде­ја да се то нас­та­ви, још увек се ни­шта не зна. Ра­ди се и на при­пре­ма­ма за је­дан кла­сични, по­ро­дични филм, ко­јем се ис­кре­но ра­ду­јем, али о том – по­том...

Му­зи­ка

* ГЛAС: Чи­ме се ба­ви­те по­ред глу­ме?

НИН­КО­ВИЋ: Ни­кад ни­сам за­пос­та­вио му­зи­ку. Тре­ну­тно спре­мам је­дан кон­церт са ста­рим дру­га­ри­ма из Сме­де­ре­ва ко­ји су "пре­живе­ли" ових 30 го­ди­на иза нас, ко­ји би тре­ба­ло да се одржи у ма­ју. То ће­мо да сни­ми­мо и да по­де­ли­мо људи­ма ко­ји­ма је то би­тно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.