Slo­bo­dan Bo­da Nin­ko­vić: Glu­mu do­življavam kao igru

U da­našnje vre­me sve se de­ša­va "ko­cem i ko­nop­cem". Bi­tno je da se shva­ti da ne­ke stva­ri ne mo­gu da se me­re nov­cem, već da mo­ra­ju da se me­re njiho­vim pra­vim zna­čajem.

Re­kao je ovo za in­ter­vju "Gla­sa Srpske" dram­ski umje­tnik Slo­bo­dan Bo­da Nin­ko­vić, je­dan od omiljenih dje­čijih glu­ma­ca, ko­ga i odra­sla fil­mska pu­bli­ka po­zna­je kao efek­tnog epi­zo­dis­tu mno­gih do­maćih os­tva­renja.

* GLAS: Kad i ka­ko ste pre­po­zna­li glum­ca u se­bi?

NIN­KO­VIĆ: Ide­ja da se ba­vim glu­mom ro­di­la se u me­ni po­tpu­no slu­čaj­no! U ro­dnom Sme­de­re­vu imao sam tri-četi­ri ben­da. Sva­kom njego­vo vre­me os­ta­je u naj­lepšem se­ćanju, ali to vre­me kad sam bio kli­nac, bi­lo je dos­ta spo­ri­je od ovog da­nas, da ne ka­žem sre­ćni­je. Ljudi su bi­li srećni­ji, za­do­voljni­ji i sva­kom je sve bi­lo do­bro. Ta­da smo ko­ris­ti­li svo­je slo­bo­dno vre­me kre­ati­vni­je ne­ko klin­ci da­nas, jer ni­smo bi­li obu­ze­ti ko­je­ka­kvim te­hno­loškim čudi­ma. Moj sta­ri­ji brat, Ljuba Nin­ko­vić, imao je bend "S vre­me­na na vre­me", pa sam ja uz njega učio da svi­ram, da bih 1973. imao svoj prvi bend, sa dru­ga­ri­ca­ma iz ško­le, Ja­dran­kom i Ma­ri­jom, sa ko­ji­ma sam sni­mao ne­ke ra­dio emi­si­je, na lo­kal­noj ra­dio sta­ni­ci. Po­sle to­ga pre­šao sam u je­dan lo­kal­no po­zna­ti bend "Ka­me­ni cvet" i s njima sam dva pu­ta učes­tvo­vao na su­bo­tičkoj "Gi­ta­ri­ja­di". I 1975. smo ko­načno na­pra­vi­li "Pse­udo-pank cir­kus" gru­pe "OPS" (Omla­din­skog po­zo­rišnog stu­di­ja), što je pred­stavljalo kom­bi­na­ci­ju po­zo­rišta i ro­ken­ro­la, i uje­dno je mo­je prvo "dru­ženje" sa po­zo­rištem.

* GLAS: Da li ste se tada vi­še da­va­li mu­zi­ci ili glu­mi?

NIN­KO­VIĆ: Pri­je­mni za glu­mu na Aka­de­mi­ji sam, na na­go­vor pri­ja­telja, po­ložio još 1977. go­di­ne, ali me to ni­je mno­go za­ni­ma­lo ta­da, jer sam vi­še vo­leo mu­zi­ku. A on­da se de­sio i vrhu­nac mo­je mu­zičke ka­ri­je­re 1979. go­di­ne, kad smo po­be­di­li u Za­ječa­ru, i sve je bi­lo "spa­ko­va­no" - sni­manje plo­če i sve što po­be­dni­ci do­bi­ja­ju, ali je ne­ko­li­ko dru­ga­ra iz ben­da do­bi­lo po­ziv za voj­sku, pa ni­smo ni­šta ura­di­li po­vo­dom to­ga. U me­đuvre­me­nu, oti­šao sam da ra­dim kao ko­no­bar na mo­re 1980. i pri­lično se ohla­dio od sve­ga to­ga. On­da je do­šla voj­ska, a dru­ga­ri se po­ženi­li, ta­ko da sam opet ra­dio ne­ke stva­ri sa mla­đom eki­pom Omla­din­skog stu­di­ja 1981. go­di­ne. Na fa­kul­tet sam se vra­tio tek 1984. go­di­ne, ka­da sam shva­tio, ra­deći mu­zi­ku za ne­ke pred­sta­ve, da mi se to­tal­no do­pa­da ose­ćaj na bi­ni, ka­da me ne­ko gle­da iz pu­bli­ke. A ve­ro­va­tno je i zre­lost do­pri­ne­la to­me da se vra­tim na fa­kul­tet.

* GLAS: Go­to­vo de­ce­ni­ju sa po­čet­ka svo­je glu­mačke ka­ri­je­re pro­ve­li ste u po­zo­rištu "Bo­ško Bu­ha". Ka­kav trag je taj pe­ri­od os­ta­vio na Vas kao glum­ca?

NIN­KO­VIĆ: Izu­ze­tno mi je dra­go što sam prvih de­set go­di­na svog pro­fe­si­onal­nog živo­ta pro­veo u po­zo­rišti­ma za de­cu. A u po­zo­rištu "Bo­ško Bu­ha" sam upo­znao su­šti­nu svog po­sla, tu igru, i pre­po­znao sam se kao glu­mac. Ta­da sam shva­tio da je rad sa de­com naj­lepši rad. Ljudi se ža­le da je te­žak – jes­te, ali i izu­ze­tno lep i is­kren. S de­com odmah do­bi­ja­te od­go­vor pu­bli­ke. Oni odmah po­čnu da pri­ča­ju ako se fo­li­ra­te, ili ako im je do­sa­dna pred­sta­va.

* GLAS: U ka­kvim ulo­ga­ma se naj­bolje osjeća­te?

NIN­KO­VIĆ: Bi­lo je ulo­ga ko­je pri­hva­tim, pa po­sle ma­lo za­žalim zbog to­ga, ali vrlo ma­lo. Svoj po­ziv gle­dam kao igru, a kad se igra­te, obi­čno se ne igra­te ono­ga što ne vo­li­te, ta­ko da sam go­to­vo sva­ku svo­ju ulo­gu baš vo­leo i odlično sam se ose­ćao "u svim tim li­ko­vi­ma".

* GLAS: Ka­kvi su Va­ši pla­no­vi za bu­dućnost?

NIN­KO­VIĆ: Us­ko­ro tre­ba da dovršim sni­manje se­ri­je "Mon­te­vi­deo, Bog te vi­deo", pa iako pos­to­ji ide­ja da se to nas­ta­vi, još uvek se ni­šta ne zna. Ra­di se i na pri­pre­ma­ma za je­dan kla­sični, po­ro­dični film, ko­jem se is­kre­no ra­du­jem, ali o tom – po­tom...

Mu­zi­ka

* GLAS: Či­me se ba­vi­te po­red glu­me?

NIN­KO­VIĆ: Ni­kad ni­sam za­pos­ta­vio mu­zi­ku. Tre­nu­tno spre­mam je­dan kon­cert sa sta­rim dru­ga­ri­ma iz Sme­de­re­va ko­ji su "pre­žive­li" ovih 30 go­di­na iza nas, ko­ji bi tre­ba­lo da se održi u ma­ju. To će­mo da sni­mi­mo i da po­de­li­mo ljudi­ma ko­ji­ma je to bi­tno.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.