Сликање цијелим тијелом

Борјана Мрђа, академски сликар, аутор изложбе "Реанимација 1"

БAЊA ЛУКA - Разлагање слике је моја преокупација, појачавање свијести о слици и њен доживљај уопште.  На сликама тотално сам уништила платно, да бих га опет спојила, рам се види, све је видљиво. То је крајња граница до које се може ићи и ја сам морала до ње доћи. Боја није сликана по платну, него је за њега механички везана - рекла је млада академска сликарка Борјана Мрђа о својим дјелима изложеним у малом салону Банског двора Културног центра.

Стварајући, каже, отишла је до самог доживљаја платна, испитивала до које мјере се оно може разложити, а да ипак стоји на раму. Ушла је у слику максимално са жељом да разбије мит о њој.

Борјана Мрђа дипломирала је на ликовном одсјеку Aкадемије умјетности у Бањој Луци 2005. године, гдје данас ради као асистент. До сада је неколико пута самостално излагала, као и на колективним изложбама.

? За Ваше портрете под називом "Реанимација 1" Слободан Видовић је рекао да излазе из формата. Да ли је то случајно?

- Управо тако. Знам да изгледа болно, а болно и јесте било. У том моменту сам имала "аверзију" према тим сликама, донекле се та борба дешавала и у мени, као личности. Ово је нека врста представе, али можда са друге тачке свијести.

? A како сте почели да радите?

- Чудно је то све. На посљедњој години Aкадемије почела сам да радим огромне фигуре, била је то нека монументална фаза. Кад црташ, имаш цртеж који црташ из прста, а ја сам хтјела да то радим цијелим тијелом. Фигуре су се бориле на платнима, превртале у простору. Била сам то, у ствари, ја, која сам хтјела да изађем из тог платна, из рама, из граница...

? Шта је Ваша основна преокупација, јесу ли то људи, предмети, природа...?

- Кретала сам увијек од људи, зато сам изложила ове радове из 2006. године, јер се ту највише види преокупација људима и  њиховом унутрашњом енергијом. Радила сам портрете људи које знам и који, кад виде себе на портрету, кажу - нисам то ја. И нису, бар не у појавном смислу. Од њихове енергије отишла сам даље, у енергију слике. На крају сам схватила да су све то моји портрети, што је значило пут у суштину.

? Шта сада радите, у ком правцу иде Ваше стваралаштво обликовано у дјела која имају и звук и мирис, и боју, и могу се осјетити свим чулима?

- Сад стварам неке радове у природи који немају везе са сликом. Качим огледала умјесто лишћа на дрвеће и мислим да сам нашла тананију везу између поезије и овог што стварам. Један дан сједила сам на ливади, сунце је сијало, размишљала сам о љубави, колико је она свеприсутна, а колико је нисмо свјесни. Посматрала сам дрво обасјано сунцем и схватила како оно има све што му треба. Сунце га грије довољно, и оно листа, рађа, постоји. Управо је то та љубав... На тренутак, учинило ми се да је то дрво свјесније од већине људи који ме окружују. Пожељела сам нешто да урадим за срећно дрво, али тако да само нагласим оно што се већ дешавало. Узела сам златну траку, кружила око дрвета и "китила" траком његове гране. Сунце је рефлектовало још више свјетлости и дрво је сијало величанствено. Био је то савршен тренутак, а тај свој рад назвала сам "Љубав са сунцем".                                                                                                                                                 

Поезија и слика

- Доста сам писала док сам сликала. Бојала сам се да нешто од оног што у том тренутку преживљавам не заборавим, да то не остане само у материји. Некако, уз ријечи, доживљај је много јачи. Повезујем то са универзумом, својим рукама, тијелом и ријечју. То можда и није поезија него, рецимо, поетично виђење и схватање материје која је око мене - каже Борјана Мрђа.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.