Славко Милановић: Живимо на жанровској депонији

Медијски конгломерати су од наше стварности направили неку врсту жанровске депоније у којој се, из минута у минут, рециклира све и свашта - од нијемих филмова и прастарих шоу емисија до сулудих дебата у студију и лажног "истраживачког" новинарства. Зато ме увијек обрадује драмски текст у коме се неко ослања на голо егзистенцијално искуство.

Рекао је то у интервјуу "Гласу Српске" угледни драматург и редитељ Славко Милановић, који је недавно изабран за селектора "Театар феста".

Милановићево бављење драмском литературом баца ново свјетло на рад савремених драмских писаца, међу којима, каже, има младих аутора који су се већ издвојили својим квалитетом.

- Лажне (такозване "каширане") позоришне кулисе и строго планирани телевизијски "ријалити" су постали неподношљиви свакоме ко је још остао при здравој памети. Мислим да ће документаристички приступ у драми и позоришту дати резултате. Уколико га помодари и епигони не упропасте, као и све остало - каже Милановић.

* ГЛAС: Познато је да ћете бити селектор сљедећег Театар феста у Бањалуци. Колико је захвално бирати међу бројним драмама само њих неколико које ће публика моћи да гледа?

МИЛAНОВИЋ: Рекли сте "бирати међу драмама" и тиме нагласили да је Театар фест фестивал најбољих драма, а ја бих чак рекао - фестивал драмског писца. Моје полазиште засновано је на 14 година, рекао бих, успјешног постојања ове позоришне манифестације. Наравно, не бирају се драме, него најбоље представе између оних које су настале на такозваном "домаћем" тексту, како се некада говорило, а мислило се на драме настале "од Сежане па до Ђевђелије", то јесте на неком од језика народа бивше СФРЈ. Данас се каже "у региону". Aли шта значи "регион"? У жаргону савремене локалне културе мисли се на међудржавну сарадњу некадашњих југословенских република. И она заиста функционише; уз све актуелне проблеме политичке природе, уз тренутне међунационалне наклоности или прикривене и отворене анимозитете, представе, изложбе, књиге путују по бившој земљи. Aли колико је у томе очитог волунтаризма? То се види чим се поставе основна питања. На примјер, да ли је у Сарајеву "домаћа" драма Радмиле Смиљанић? Или: који је статус неке од Имшировићевих драма у Бањалуци? Да не идемо даље од тога у сложене односе регионалних културних идентитета. То су питања на која ће Театар фест морати да одговори сљедећих година.

* ГЛAС: Колико уопште има квалитетних младих драмских писаца и текстова који заслужују да буду постављени на сцену?

МИЛAНОВИЋ: Драмских писаца има више него икада. Савремени драмски писци боље познају позориште, сценске законитости и могућности. Ослобођени су осјећања да пишу за вјечност које оптерећује сваког, па и најминорнијег писца који сања о томе да се његов текст нађе између корица књиге. Савремени писци прихватају позицију глумца да је позориште ефемерно, као и људски живот. Да ли ће нека драма преживјети у времену, то нико не зна. Осим тога, појам драмског текста је у савременој драматургији и драмској теорији проширен, одавно су престала да важе строга правила класичне драме. То је ослободило креативну енергију писаца. И да, коначно, директно одговорим на Ваше питање: имамо квалитетних младих писаца. Уосталом, добро би било да се зна и у Бањалуци: два таква писца су Радмила Смиљанић, чији "Балон од камена" може да се мјери са најбољим остварењима у региону и Тања Шљивар, о чије драме се већ сада позоришта отимају.    

* ГЛAС: Радићете и на драматургији романа "Прсти лудих очију" Рајка Васића, по којем би ускоро требало да се снима филм. Како на Вас дјелује Васићев роман, који је ушао у најужи избор за НИН-ову и "Виталову" награду?

МИЛAНОВИЋ: Продуцент Тихомир Станић ме више пута користио као незваничног савјетника, што сам пријатељски увијек прихватао. Aли домети мог "савјетовања" су скромни. Неки сценарији ми се нису свидјели, али их је он ипак снимио; други су, по мом мишљењу, били добри, али их је продуцентска логика одвела у неком, за мене, неочекиваном правцу. Тако ће, очигледно, бити и убудуће. И то је у реду, јер се ради о пријатељском односу. Што се тиче романа о коме говорите, не могу да одолим да не кажем сљедеће. Непосредно прије него што сам добио књигу, прочитао сам једну "пашквилу" господина Васића упућену на адресу руководилаца бањалучких културних институција која ми се није свидјела. Почео сам, дакле, да читам роман са приличним анимозитетом према аутору. Од почетка сам му само тражио мане, надајући се да ћу их наћи што више. Aли је роман побиједио.

* ГЛAС: У чему се, по Вашем мишљењу, огледа највећа вриједност тог романа?

МИЛAНОВИЋ: По мом мишљењу, ради се о најинтересантнијем дјелу које је написано на тему грађанског рата у БиХ. Васић је повремено неподношљиво жесток, али је његова критика ратних коловођа и профитера оправдана и поштена. Он није, као већина антиратних писаца, уопштен и паметнији од својих јунака. Његова техника "имперсоналног приповједача", како би рекао Умберто Еко пишући о Џојсу, врхунска је. (Питам се да ли је Васић читао дјела француског "новог романа", Вирџинију Вулф сигурно јесте.) О томе и другим вриједностима Васићевог романа (на примјер, језичком богатству дјела) сигурно ће писати књижевни критичари, а што се тиче његовог филмског потенцијала, он несумњиво постоји. Ипак, нисам сигуран да ће аутори имати храбрости да на једнак, или приближан начин, прикажу страдање обичног честитог појединца који се, без кукњаве, одазива ратном позиву - са било које стране линије фронта био. Вјерујем да је публика спремна да се суочи са сликом рата коју доноси роман, али под условом да се нађу филмска средства израза адекватна прозним која је Васић пронашао.  

Класици

* ГЛAС: Постоји ли довољно савремених књига које би биле захвално драматуршко штиво за филм?

МИЛAНОВИЋ: Не само савремених, него и класичних. Током љета ћу са редитељем Егоном Савином радити на роману из школске лектире, првом "правом" роману српске књижевности "Вечити младожења" Јакова Игњатовића. Невјероватно актуелна књига! Ми ћемо роман адаптирати за позориште, али за филм је материјал још интересантнији. A шта тек да се каже о филмском потенцијалу приповједака Исака Самоковлије! Све је то, међутим, за наше продуценте или прескупо или невидљиво. И у савременој прози може да се понешто пронађе, али она се постмодернистички "ослободила" великих "наратива", а филм без приче не може.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.