Сјећање на великог истраживача живота

"Не освајамо земљу, већ грумен за своју стопу, ни планину већ слику у своме оку, ни море већ његову гибљиву чврстину и одсјај његове површине. Ништа није наше осим варке, зато се чврсто држимо за њу."

Aутор овог цитата, из романа "Дервиш и смрт", Меша Селимовић, угледни књижевник, рођен је прије стотину година, 26. априла 1910. године.

Дјелом Меше Селимовића бавио се професор др Мирко Скакић, са Филолошког факултета у Бањој Луци, који је објавио пет књига о овом књижевнику.  

Скакић подсјећа да је у својим романима "Тишине" (1961), "Магла и мјесечина" (1965), "Дервиш и смрт" (1966), "Тврђава" (1970), "Острво" (1974) и "Круг" (1983) Меша Селимовић обрадио различите теме и приказао читаву галерију ликова.

- Стабло његове умјетности расло је од репортажа, преко цртица, приповједака и новела до романа. У животу, као и у књижевности, имао је криза, сумњи, застајкивања, падова и узлета. Сазријевао је природно и дуго - каже Скакић.

Према његовим ријечима, Селимовић је прије свега писац хуманиста, а његове романе прожимају неке заједничке особине као што су, на примјер, лирска нота, рефлексије, однос према ауторитету и власти, повјерење, питање самоће, сумње и дилеме, љубав, мржња, пишчев однос према историји.

- Селимовић је велики писац и велики истраживач живота, човјека и његових унутрашњих предјела. У својим романима трага за тајнама човјекова живљења. Преокупиран је проблемима људске усамљености. Своју праву стваралачку зрелост Селимовић је постигао својим романом "Дервиш и смрт" (1966). Чак ни у каснијим романима није достигао ту висину - истиче Скакић. 

Он наставља да је "Дервиш и смрт" умјетничка визија мудрости, визија врхунске вриједности и снаге у јужнословенским, балканским, европским, па и свјетским просторима. Овдје је писац веома танано психолошки нијансирао и литерарно освијетлио проблем смрти.

- Селимовићев дервиш Aхмед Нурудин као да се налази негдје у процјепу Хераклитове дилеме: умријети од живота или живјети од смрти. Учинио је зло, али је пропустио и добро, и то га на неки начин чини трагично блиским смрти - испричао је Скакић.

Догађаји у Селимовићевим романима, испричао је Скакић (на примјер у романима "Дервиш и смрт" и "Тврђава"), нижу се упоредо као и у Aндрићевим романима - хроникама. Писац упоредо прати Aхмеда Нурудина, Хасана, Исхака и др. Својим коментарима фиксира радњу, а истовремено одређује временске и просторне координате у које касније уграђује догађаје. Приповједач непрестано повезује збивања која се дешавају на разним просторима, односно ситуације које се разликују по својој атмосфери.

- У опису поступака и расположења Селимовић је своје ликове дао тематски и структурално. Тематска анализа ликова открива нам људске особености и њихову широку постављеност, а структурална анализа ликова открива начин на који су они литерарно осмишљени и уобличени - рекао је Скакић.

Он каже да се Селимовићев приступ у обликовању ликова темељи на поступцима који, прије свега, откривају њихову емотивну, осјећајну и мисаону слојевитост. Писац пажљиво слика стања својих јунака (нпр. Aхмеда Нурудина), њихово духовно устројство, стање свијести, реакције, асоцијације и разна размишљања подстакнута спољним догађајима.

- Меша Селимовић је мање познат као књижевни критичар и због тога што су његови романи "Дервиш и смрт" (1966) и "Тврђава" (1970) засјенили осталу његову дјелатност. Прве критике Селимовић је почео писати 1948. године, у 39. години живота, приказом новообјављених књига - истакао је Скакић.

Како је Скакић рекао, Селимовић је у свом критичко-есејистичком развоју прошао кроз четири карактеристичне развојне фазе. Прва обухвата критичко-есејистичке радове (1948-1950), друга застајкивање, ћутање, падове и критичка тражења (од 1950. до краја 1960. године), трећа критичка тражења и четврта критеријум умјетничког у вредновању књижевног дјела и успон у писању књижевно критичких радова (1964-1975).

- Селимовић има изузетно важну улогу у књижевном животу свога времена. Осјећајући књижевно дјело једнога писца у свјетлости историјске перспективе, истицао је његов значај у општем развитку књижевности у јужнословенским просторима. Aнализирајући књижевно дјело, објашњавајући и оцјењујући његове недостатке и вриједности - сматра Скакић.

- Он се залагао за истину умјетности, њен друштвено-прогресивни значај, служење народу, разумни смисао живота и слободарске снаге, најизразитије у првој фази. У Селимовићевим очима умјетност преобраћа човјека, она је право и дубоко познавање прошлости и садашњости (реализам и дух боље и љепше будућности. Управо такво схватање је бранио Селимовић - истакао је Скакић.

Он каже да је Селимовић био против тирадно-естрадних стихова.

Меша Селимовић је филозоф једног времена. Он прави разлику између праве, научне критике, засноване на научним схватањима умјетности, јасне и конкретне, од ненаучне критике која се држи "златне средине" и која често своје судове завршава са: "можда", "даје наду" и сл. - закључио је Скакић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.