Сировина

Aко ишта на цијелом свијету уистину може да заслужи да буде названо сировином, онда смо то ми, људи. Стање сировости одређено је тренутном неуобличеношћу, недореченошћу, недовршеношћу, али увијек у односу на предстојећу могућност уобличености, доречености, довршености. У овом смислу, ми смо, као створења увјерена у наш повлашћен надсировински положај, премда се пред нама указују бесконачне могућности уобличавања наших појединачних личности, у најмању руку сирови кад називамо сировином, на примјер: жељезо, зато што није изливено у клин, буздован, потковицу; или брезу, зато што јој стабло и гране нису претворени у ограду, метлу, хартију; или гуску, зато што јој џигерица није самљевена у јетрену паштету...

Наравно да ми, као и сва остала бића, не можемо да опстанемо без дјеловања на оно што нас окружује, а поготово без дјеловања на начин који наш опстанак подразумијева. То значи да ми све оно што нас окружује морамо да посматрамо, самјеравамо и прерађујемо у односу на захтјеве нашег тјелесног и духовног опстанка, али ваља признати да тај наш однос према стварности одражава управо нашу несавршеност и нашу зависност од свега, те да све то од чега ми нужно зависимо није нужно зависно од нас. Дакле, цјелокупна стварност, коју ми доживљавамо као сировину и дјелујемо на њу у складу са нашим насушним потребама, у ствари, дјелује на нас, као на превасходно зависну сировину свијета који није зависан од ње, и, уз наше добровољно учешће или без њега, чини од нас мање или више уобличене, доречене, довршене, појединачне човјеколике производе.

Колико је сирово то да човјек са надсировинског становишта сматра сировином за своје подухвате животиње, биљке, твари, које дјелују на њега и од којих он зависи, толико је сирово и да он, понесен струјањем осјећаја надсировинског становишта, сматра сировином за своје подухвате друге људе, будући да они такође дјелују на њега и да он зависи од њих. Тако, сировост човјека сразмјерна је његовом свјесном или несвјесном увјерењу у сопствени надсировински положај у односу на све оно што га окружује и што он сматра сировином за подвргавање властитом дјеловању. Aко човјек не признаје себи да је сировина и не обазире се на наговјештаје бескрајних могућности сопственог уобличавања, онда он није људска сировина која се обрађује у бесконачној доради произвођења очовјечења, него је готов сировински производ људске сировости.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.