Сенад Милановић за „Глас“: Свијет гори у пламену, али...

До сарадње је дошло тако што је режисер Зулфикар Филандра погледао мој филм "Тони" прије двије године на "Сарајево филм фестивалу".

Пришао ми је након пројекције, разговарали смо дуго о филмовима и на крају ми је понудио улогу, што сам ја прихватио објеручке. Допала ми се Зулфикарова тема. То је прича о страдању и пропадању радничке класе и о томе како умјетници могу лоше утицати на радничку класу. У смислу да искористе неког јадног човјека за некакав интервју зарад своје "умјетности", при том не знајући да су у том човјеку пробудили суицидне мисли управо због те њихове умјетности. Овај филм је на неки начин критика свим умјетницима који користе људе да би направили неко своје умјетничко дјело.

Рекао је ово за "Глас Српске" Сенад Милановић, главни глумац кратког филма "Виктори" режисера Зулфикара Филандре, који је ових дана овјенчан бројним наградама на престижним фестивалима. Талентовани умјетник, родом из Бугојна, а посљедњих година стациониран у Бањалуци, гдје са једнаким успјехом игра у позоришту и на телевизији, каже да је брзо препознао вриједност идеје и самог филма, али да је и помало изнађен одличним критикама и бројим признањима.

- Узгред да споменем филм је имао премијеру на "БХ филму" у Њујорку, затим на "Сарајево филм фестивалу", а недавно је била премијера у Талину. У питању је један од најзначајнијих фестивала у Европи, кад је ријеч о кратком филму. Филм је већ у самом старту остварио прилично добар успјех и људи су то препознали. Да, морам и ово да кажем, да смо на фестивалу "БХ филм" у Њујорку добили награду за најбољи кратки филм, што нам је свима посебно драго - рекао је Милановић.

ГЛАС: Недавно сте имали запажену премијеру представе "Швабица" у режији знаменитог редитеља Душана Петровића, која је урађена по капиталном приповједачком дјелу чувеног српског писца Лазе Лазаревића. Како је протекла сарадња са Петровићем и можете ли нешто више рећи о самом процесу?

МИЛАНОВИЋ: Ово је моја прва сарадња са Душаном Петровићем, заиста тај човјек је толико диван да не могу да опишем, вјерујте. Мислим да је оправдао све епитете који га красе. Ријеч је о врсном педагогу прије свега и то се тако осјети у раду. Фасцинирало ме је код њега колико је дошао преспреман на припреме, тако да је процес рада текао у најбољем могућем правцу, што је резултовало на крају успјешном представом. Комплетан глумачки ансамбл имао је потпуно повјерење у њега и сам процес је протекао без грама нервозе, некаквих тензија, што је сигурно за похвалу. Мени је повјерена улога Николе. Никола је рођак Мише Маричића и исто тако као Мишо одлази у иностранство да студира право. Мој лик је као нека врста гласа разума, гласа родбине и околине, која упорно говори: "Шта ти имаш од те љубави, немаш ништа". Ако ћемо поштено, то је дан-данас актуелна тема. Тематски је "Швабица" стављена на границу између љубави и ратова, можемо се врло лако сви у њој препознати, јер мање-више све је исто као прије сто година. И данас видимо како читав свијет ратује и гори у пламену, али и даље постоје те забрањене и мелодраматичне љубави, које због друштвених или социјалних ствари једноставно не могу да буду остварене, као што је био случај са Лазом Лазаревићем. Представу смо изводили више пута, како код нас тако и у Србији и некако људи једнако реагују, осјећам да смо направили добру представу.

ГЛАС: Приповијест "Швабица" стара је више од једног вијека, ипак гледајући Вас на сцени, намеће се закључак да постоје одређене сличности између Николе и Сенада.

МИЛАНОВИЋ: Слободно могу да кажем да ја и Никола имамо доста сличности. Примјера ради, Никола је као и ја, екстравертан, друштвен тип који воли да забавља све око себе, поприлично онако луцидна личност, при томе доста интелигентан. Мој лик је једини лик у представи којем се амбиције остваре. Једина разлика између мене и њега је та што ја нисам толико амбициозан и никад не бих ставио рацио испред срца, што он ради све вријеме. Као прави адвокат, логичко аргументовано користећи мозак, завршава све ствари не дозвољавајући да га нека емоција понесе и да њим превлада. То је једина разлика између мене и лика који играм. Код њега влада рацио, а код мене срце, док у неким карактерним особинама заиста има доста подударности. Рекох малоприје, и он је весео, разигран, есктровертан, неко ко покреће атмосферу, диже сцену и води радњу и то су неке ствари које нас чине сличнима. Међутим, ја никад не бих ставио отаџбину и посао испред љубави, док је Никола то урадио, наравно, није ми као глумцу било то тешко оправдати, ипак је пуно таквих у нашем окружењу који би зарад својих личних интереса похрлили ка том путу на којем се нашао лик који тумачим.

ГЛАС: Поменули сте да никад не бисте дужност и каријеру ставили испред љубави.

МИЛАНОВИЋ: Љубав је једини смисао у овом животу. Љубав је најплеменитија и најљепша ствар коју нам је Бог подарио, без које би овај свијет био рупа без живота. Без љубави, као и без воде, не би било живота на овој планети. Ова представа је баш о томе, да ли ћемо у неким тренуцима изабрати љубав или ћемо изабрати оно што нам намеће друштво, кукавичлук и све што иде уз то. Порука представе је јасна, ако одбијеш љубав због дужности онда ћеш полудјети и кад-тад ће ти доћи главе. У нашем поднебљу то је и данас популарно. Помислите само колико има тих забрањених љубави, због тога што је неко друге националности или класне припадности, заправо то је ствар против које ми морамо да се боримо. Мислим ако је љубав права и исправна, она побеђује све границе те прелази све лимите и заобилази овоземаљско.

ГЛАС: Познато је да Сенад Милановић дуги низ година пише поезију те да је фасциниран или боље рећи инфициран њоме исто колико и позориштем. Можете ли нешто више рећи о томе. О чему пишете и шта она представља за Вас?

МИЛАНОВИЋ: Како каже Никола Тесла: "Поезија и наука два су ока на једном лицу". Једно без другог не може. Поезија је језик љубави, језик душе. Засигурно нешто што није свакодневно. Ја пишем о танким, лијепим и њежним стварима, као што су пахуље и капи. Волим да пишем о тим тананим и њежним стварима које су и те како у вези са мојим унутрашњим осјећајима.

ГЛАС: Који су то аутори који су највише утицали на Вас као умјетника и који би то били стихови којима бисте могли себе описати?

МИЛАНОВИЋ: На мене су највише утицали Тин Ујевић, Муса Ћазим Ћатић, Вилтмен, Шарл Бодлер, Марко Вешовић, Матија Бећковић и многи модернисти. То су све врхунски пјесници који су ме обликовали. Морам да признам ипак највећи утицај на мене оставио је Волт Витмен. Што се тиче стихова са којима би себе описао нека то буде Цветајева "Остаћу пјесник и у штуцању предсмртном".

ГЛАС: Поред позоришне каријере једнако сте успјешни на филму и у телевизијским серијама. Публика је у Вама препознала надареног глумца, неког чије вријеме тек долази. Заиста значајне су улоге у пројектима као што су "Кожа" и "Кости", "Југословенка", "Олуја" и сарадње са великим редитељима попут Слободана Шијана на филму.

МИЛАНОВИЋ: Слободан Шијан је гледао фотографије у агенцији "Пајпер" и када је наишао на моју фотографију, рекао је: "Ноћу да ми овај глумац игра Саву Шумановића". Сјећам се кад сам дошао први дан на сет, захтијевао је од мене да максимално избуљим очи. Ја сам то наравно одмах урадио, и он каже: "Браво, мали, не знам како глумиш, али видим да знаш како да се избуљиш, а то је оно што мени треба" (смијех). Мислим да смо урадили једну јако добру комедију. Част ми је било да будем дио једног овако значајног пројекта и Слободан је громада, човјек који живи за филм и у то сам се увјерио. Мене највише фасцинира тај његов однос ка филму и умјетности, то је толико снаге у животу дало, просто та нека врста спознаје да то "нешто" код неких људи никад не испари и не претвори се у пуко професионално одрађивање. Са Слободаном Шијаном је потпуно другачије, човјек је умјетник у сржи. Радити са човјеком који је снимио "Маратонце" и "Ко то тамо пева", вјерујте ми, нисам ни сањао у најлуђим сновима, зато ћу овај пројекат вјечно памтити.

ГЛАС: У том сплету обавеза и задовољства колико имате времена за професионалне планове?

МИЛАНОВИЋ: Сви са великим нестрпљењем ишчекујемо премијеру "Буди Бог с нама" Слободана Шијана. Посебно се радујем филму и серији "Сумпор" коју сам радио са Милорадом Милинковићем Дебелим, ту сам онако имао, такорећи, мало већу и значајнију улогу и споменућу серију "Тврђава" Саше Хајдуковића. То су неки пројекти који ће ускоро угледати свјетлост дана. Што се тиче позоришних пројеката, још ништа није званично, тако да не бих могао о томе, осим представа у НПРС у којима већ играм, као и представе које изводим у ГП "Јазавац". Волио бих само да споменем да водим школу глуме у свом родном граду - Бугојну. Тренутно радим представу "Ромео и Јулија" са мојим средњошколцима, то је нека моја адаптација и морам признати да ми је много лијепо у раду са њима.

Фаворит

ГЛАС: Играли сте у много представа. Ипак можете ли да издвојите неку која Вам је најдража?

МИЛАНОВИЋ: Представа "Не играј на Енглезе", јер играм са својим драгим пријатељима Александром Руњићем и Бојаном Колопићем, а у режији Марка Вукосава, исто мог великог пријатеља. Ми смо ту представу направили кад нисмо имали буквално марку у џепу, али дословно. Заиста смо у том периоду сви били слаби са послом, једноставно, један дан смо сјели и направили добар план како да урадимо добру представу с надом да бисмо могли лијепо зарадити. Наш је план био да то понудимо ГП "Јазавац", што смо и урадили, затим је Љубо Савановић погледао и пристао да представа буде уврштена у репертоар и тако је нашла свој пут. Важно је рећи да је подложна импровизацијама, скоро на сваком извођењу убацимо неку актуелну тему о којој се прича у јавности и успјешно је обрадимо, зато је увијек свјежа и нова. Наравно, додатну чар представи пружају дружења након играња па некад чак све до јутарњих часова. То је нешто чему се сви посебно радујемо (смијех ).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.