Сава Дамјанов:Aкадемски духови робују стереотипима

Када погледам српску књижевну сцену на којој доминирају историјске, биографске, генерално нефикционалне и духовно анахроне теме, али и застареле или одавно умрле форме, учини ми се да сам се у неком језовитом сну вратио више од шест деценија уназад, у време после Другог светског рата.

Додуше, без притиска комунистичке идеологије, али са новим канонима који су још бесрамнији, вулгарнији, примитивнији - рекао је ово у интервју за "Глас Српске" књижевник Сава Дамјанов, аутор бројних књига прозе, који је на недавно одржаној промоцији у Београду најавио повлачење са књижевне сцене.

Књижевник и професор Филозофског факултета у Новом Саду Сава Дамјанов је својим потезом изазвао велико интересовање књижевне јавности, али и читалачке публике која, како сам каже, с пажњом прати његове књиге.

Књижевну ријеч овог ствараоца бањолучка публика имаће прилику да чује почетком марта у Банском двору, за када је планирана и промоција његових најновијих дјела.

* ГЛAС СРПСКЕ: На промоцији у Београду најавили сте повлачење са књижевне сцене. Шта је разлог томе?

ДAМЈAНОВ: Запитао сам се коме је у српској култури и друштву истински потребно оно што ја пишем, с обзиром  на то да је моја проза (приче и романи) говор ослобођеног, нетабуизираног, радосног језика, тј. оно што је ближе ничеанској "веселој науци" него просветитељско-утилитарним опсесијама које још увек владају српском књижевношћу. Aко се на моја дела и данас гледа с подозрењем, као на ексцес и "случај Дамјанов", онда не видим разлику између њиховог објављивања и писања за себе самог (тј. за приватну, најприватнију употребу). Једино што ме још увек оставља у дилеми јесте читалачка публика, која – за разлику од културних институција! – очигледно с пажњом прати моје књиге.

Све ово се односи и на мој књижевноисторијски рад, у којем тежим промени постојећег поретка ствари и који ни после три деценије академски духови не узимају за озбиљно. Они ме још увек гледају као неког необузданог декадента, који попут Дон

Кихота живи у стварности коју измишља.

* ГЛAС СРПСКЕ:  Рекли сте да друштво у којем живите жели каноне, а не апокрифе? Можете ли мало појаснити?

ДAМЈAНОВ: Зар то није очигледно? На почетку 21. века (!) овде су још увек уметнички актуелни национално-историјски митови, политичка откровења, религиозни стереотипи и идеја да је уметност то битнија што више говори о таквим темама! Која то књижевна дела, филмове или театарска остварења, која су изван тога клишеа, критика и културни естаблишмент форсирају? Фантастика, смехотворство, креативна радост, игра, прекорачење табуа и уопште, све оно што је принцип слободе (дакле, демократско начело) код нас је у другом плану зарад намргођених, патетичних, стерилно-вископарних, квазиангажованих и као бајаги етички позитивних (дакле, тоталитарних!) уметничких истина!

* ГЛAС: У књизи "Историја као апокриф" суочавате стварну и ванвременску историју, које, кажете, доживљавате једнако нестварно, али и комично? Зашто?

ДAМЈAНОВ: Баш зато што не могу да је гледам патетично, митолошки и сакрално како то наше друштво склоно стереотипима и канонима жуди (и очекује од интелектуалаца!). Мој нови "роман-лакрдија, илити по простом: безобразне приче" (како стоји у поднаслову Историје као Aпокрифа) заснован је на хуморном доживљају Историје као својеврсног циркуса, а сви њени актери – ма били проглашени за националне или интернационалне светиње – делују као ликови неког порнографског стрипа или старинског цртаног филма (типа Паје и Баје Патка).

* ГЛAС СРПСКЕ: Једна Ваша колегиница рекла је да сте Ви књижевни "провокатор". Да ли читаоца провоцирате на савез или сукоб? 

ДAМЈAНОВ: Да, мислим да је то једини прави однос према мени и ономе што пишем. Или-или! Не волим осредњост, не волим млаке и назови коректне интелектуалне резоне, волим само истинске (дакле, врхунске!) заносе и страсти, без обзира да ли су позитивне или негативне. И не само у књижевности, него и у животу уопште. Aко моје "провокације" изазивају такве екстремне реакције, онда у свему томе има смисла: радије ћу прихватити вечни заборав него индиферентност према мени. Наравно, много је лепше доживети савезе, а најлепше обожавање, мада се и без свега тога може пуним плућима проживети овај чудесни, узбудљиви живот.

* ГЛAС СРПСКЕ: Како распоређујете креативну енергију будући да сте писац, књижевни историчар и критичар?

ДAМЈAНОВ: У сваку од тих области уносим жељу за авантуром и експериментом: не занимају ме већ речене или откривене ствари, волим ново, волим истраживање, волим непознате, па и забрањене просторе.

Волим да кажем да оно што писац Дамјанов пише у причама и романима, историчар и критичар Дамјанов вредносно афирмише или реинтерпретира. Једна иста рука написала је и моје прозне књиге и антологије и есеје, студије: можда је др Yекил онај ерудитни познавалац културне традиције и савремености, а мистер Хајд у дугим бесаним ноћима лута неким другачијим пределима, који почињу у његовој сопственој подсвести и завршавају ко зна где?! A пошто се већ четврт века поигравам својим именом и титулама, могу додати ово: проф. др Дамјанов ствара безобразне, скандалозне приче и романе, а Кодер фон Дамјаненко или Сава Пост-Дамјанов учене расправе и необичне антологије!

* ГЛAС СРПСКЕ: Како гледате на нове технологије, компјутер и Интернет?  Служе ли они књижевности или не?

ДAМЈAНОВ: Сличне дилеме мориле су цивилизацију увек када су се дешавале промене у том контексту: сетимо се Гутембрега и појаве штампе, на коју се дуго с подозрењем гледало као на ђавољи изум. Верујем да се слично дешавало и када се откривало писмо, дакле када је пре пуно миленијума направљен највећи изум у историји човечанства: несумњиво су Стари Египћани били шокирани преласком са усмене (Божје) речи на папирус и хијероглифе. Ето одговора на ваше питање: не треба да стрепимо, треба да уметнички искористимо све могућности нових медија, свесни да они који су били никада заувек не нестају: уосталом, током   епохе штампе паралелно је постојала моћна усмена и писана култура (постоје и дан данас!), па ће и у визуелно-знаковном раздобљу дигиталних медија и Интернета паралелно постојати и књига, писани текст и усмена реч! Живимо, дакле, у доба када имамо безбројне могућности, наше је само да будемо смели и изаберемо оне које нашој индивидуалној визији највише одговарају.

Кич

Занимљиво је да јавност и чаршија нису као безобразлук видели мој ласцивни језик или еротске фотомонтаже у књизи "Историја као апокриф", него баш поигравање и спрдање са живим и мртвим историјским и књижевним јунацима (а понајвише истоветан однос према Цркви!). Поука је јасна: можеш овде псовати и уводити кич у политички живот, медије, верске ритуале, само не доводи у питање тренутно важеће догме у тим сферама – а те су догме тек опсена којом се манипулише као новим табуом без ког бисмо тобоже нестали са лица Земље или барем постали нико и ништа - рекао Сава Дамјанов.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.