Sava Damjanov:Akademski duhovi robuju stereotipima

Kada pogledam srpsku književnu scenu na kojoj dominiraju istorijske, biografske, generalno nefikcionalne i duhovno anahrone teme, ali i zastarele ili odavno umrle forme, učini mi se da sam se u nekom jezovitom snu vratio više od šest decenija unazad, u vreme posle Drugog svetskog rata.

Doduše, bez pritiska komunističke ideologije, ali sa novim kanonima koji su još besramniji, vulgarniji, primitivniji - rekao je ovo u intervju za "Glas Srpske" književnik Sava Damjanov, autor brojnih knjiga proze, koji je na nedavno održanoj promociji u Beogradu najavio povlačenje sa književne scene.

Književnik i profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Sava Damjanov je svojim potezom izazvao veliko interesovanje književne javnosti, ali i čitalačke publike koja, kako sam kaže, s pažnjom prati njegove knjige.

Književnu riječ ovog stvaraoca banjolučka publika imaće priliku da čuje početkom marta u Banskom dvoru, za kada je planirana i promocija njegovih najnovijih djela.

* GLAS SRPSKE: Na promociji u Beogradu najavili ste povlačenje sa književne scene. Šta je razlog tome?

DAMJANOV: Zapitao sam se kome je u srpskoj kulturi i društvu istinski potrebno ono što ja pišem, s obzirom  na to da je moja proza (priče i romani) govor oslobođenog, netabuiziranog, radosnog jezika, tj. ono što je bliže ničeanskoj "veseloj nauci" nego prosvetiteljsko-utilitarnim opsesijama koje još uvek vladaju srpskom književnošću. Ako se na moja dela i danas gleda s podozrenjem, kao na eksces i "slučaj Damjanov", onda ne vidim razliku između njihovog objavljivanja i pisanja za sebe samog (tj. za privatnu, najprivatniju upotrebu). Jedino što me još uvek ostavlja u dilemi jeste čitalačka publika, koja – za razliku od kulturnih institucija! – očigledno s pažnjom prati moje knjige.

Sve ovo se odnosi i na moj književnoistorijski rad, u kojem težim promeni postojećeg poretka stvari i koji ni posle tri decenije akademski duhovi ne uzimaju za ozbiljno. Oni me još uvek gledaju kao nekog neobuzdanog dekadenta, koji poput Don

Kihota živi u stvarnosti koju izmišlja.

* GLAS SRPSKE:  Rekli ste da društvo u kojem živite želi kanone, a ne apokrife? Možete li malo pojasniti?

DAMJANOV: Zar to nije očigledno? Na početku 21. veka (!) ovde su još uvek umetnički aktuelni nacionalno-istorijski mitovi, politička otkrovenja, religiozni stereotipi i ideja da je umetnost to bitnija što više govori o takvim temama! Koja to književna dela, filmove ili teatarska ostvarenja, koja su izvan toga klišea, kritika i kulturni establišment forsiraju? Fantastika, smehotvorstvo, kreativna radost, igra, prekoračenje tabua i uopšte, sve ono što je princip slobode (dakle, demokratsko načelo) kod nas je u drugom planu zarad namrgođenih, patetičnih, sterilno-viskoparnih, kvaziangažovanih i kao bajagi etički pozitivnih (dakle, totalitarnih!) umetničkih istina!

* GLAS: U knjizi "Istorija kao apokrif" suočavate stvarnu i vanvremensku istoriju, koje, kažete, doživljavate jednako nestvarno, ali i komično? Zašto?

DAMJANOV: Baš zato što ne mogu da je gledam patetično, mitološki i sakralno kako to naše društvo sklono stereotipima i kanonima žudi (i očekuje od intelektualaca!). Moj novi "roman-lakrdija, iliti po prostom: bezobrazne priče" (kako stoji u podnaslovu Istorije kao Apokrifa) zasnovan je na humornom doživljaju Istorije kao svojevrsnog cirkusa, a svi njeni akteri – ma bili proglašeni za nacionalne ili internacionalne svetinje – deluju kao likovi nekog pornografskog stripa ili starinskog crtanog filma (tipa Paje i Baje Patka).

* GLAS SRPSKE: Jedna Vaša koleginica rekla je da ste Vi književni "provokator". Da li čitaoca provocirate na savez ili sukob? 

DAMJANOV: Da, mislim da je to jedini pravi odnos prema meni i onome što pišem. Ili-ili! Ne volim osrednjost, ne volim mlake i nazovi korektne intelektualne rezone, volim samo istinske (dakle, vrhunske!) zanose i strasti, bez obzira da li su pozitivne ili negativne. I ne samo u književnosti, nego i u životu uopšte. Ako moje "provokacije" izazivaju takve ekstremne reakcije, onda u svemu tome ima smisla: radije ću prihvatiti večni zaborav nego indiferentnost prema meni. Naravno, mnogo je lepše doživeti saveze, a najlepše obožavanje, mada se i bez svega toga može punim plućima proživeti ovaj čudesni, uzbudljivi život.

* GLAS SRPSKE: Kako raspoređujete kreativnu energiju budući da ste pisac, književni istoričar i kritičar?

DAMJANOV: U svaku od tih oblasti unosim želju za avanturom i eksperimentom: ne zanimaju me već rečene ili otkrivene stvari, volim novo, volim istraživanje, volim nepoznate, pa i zabranjene prostore.

Volim da kažem da ono što pisac Damjanov piše u pričama i romanima, istoričar i kritičar Damjanov vrednosno afirmiše ili reinterpretira. Jedna ista ruka napisala je i moje prozne knjige i antologije i eseje, studije: možda je dr Yekil onaj eruditni poznavalac kulturne tradicije i savremenosti, a mister Hajd u dugim besanim noćima luta nekim drugačijim predelima, koji počinju u njegovoj sopstvenoj podsvesti i završavaju ko zna gde?! A pošto se već četvrt veka poigravam svojim imenom i titulama, mogu dodati ovo: prof. dr Damjanov stvara bezobrazne, skandalozne priče i romane, a Koder fon Damjanenko ili Sava Post-Damjanov učene rasprave i neobične antologije!

* GLAS SRPSKE: Kako gledate na nove tehnologije, kompjuter i Internet?  Služe li oni književnosti ili ne?

DAMJANOV: Slične dileme morile su civilizaciju uvek kada su se dešavale promene u tom kontekstu: setimo se Gutembrega i pojave štampe, na koju se dugo s podozrenjem gledalo kao na đavolji izum. Verujem da se slično dešavalo i kada se otkrivalo pismo, dakle kada je pre puno milenijuma napravljen najveći izum u istoriji čovečanstva: nesumnjivo su Stari Egipćani bili šokirani prelaskom sa usmene (Božje) reči na papirus i hijeroglife. Eto odgovora na vaše pitanje: ne treba da strepimo, treba da umetnički iskoristimo sve mogućnosti novih medija, svesni da oni koji su bili nikada zauvek ne nestaju: uostalom, tokom   epohe štampe paralelno je postojala moćna usmena i pisana kultura (postoje i dan danas!), pa će i u vizuelno-znakovnom razdoblju digitalnih medija i Interneta paralelno postojati i knjiga, pisani tekst i usmena reč! Živimo, dakle, u doba kada imamo bezbrojne mogućnosti, naše je samo da budemo smeli i izaberemo one koje našoj individualnoj viziji najviše odgovaraju.

Kič

Zanimljivo je da javnost i čaršija nisu kao bezobrazluk videli moj lascivni jezik ili erotske fotomontaže u knjizi "Istorija kao apokrif", nego baš poigravanje i sprdanje sa živim i mrtvim istorijskim i književnim junacima (a ponajviše istovetan odnos prema Crkvi!). Pouka je jasna: možeš ovde psovati i uvoditi kič u politički život, medije, verske rituale, samo ne dovodi u pitanje trenutno važeće dogme u tim sferama – a te su dogme tek opsena kojom se manipuliše kao novim tabuom bez kog bismo tobože nestali sa lica Zemlje ili barem postali niko i ništa - rekao Sava Damjanov.  

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.