Сандра Петрушић: Критика ријетко кад нешто каже

Није битно на који начин треба да се суочимо са стварношћу; битно је да се суочимо. Много је времена прошло од ратова који нам служе као алиби за континуитет насиља и немамо права да и даље то доживљавамо као нешто неминовно и пролазно.

Рекла је ово у интервјуу за "Глас Српске" књижевница и новинарка Сандра Петрушић, чији је роман "Таоци" ушао у ужи избор за НИН-ову награду критике.

* ГЛAС: Ко су, заправо, таоци у Вашем роману?

ПЕТРУШИЋ: Када сам почела роман, мислила сам да су таоци само они који не пристају на диктат насиља, примитивизма и удворичке политике; људи који су сачували свест и интегритет у стварности која нас већ две деценије окружује. A онда сам пишући схватила да сам сувише уско гледала и да улоге талаца нису намењене само онима који имају свест о томе већ свима који су принуђени да живе у нашој свакодневици. Моја главна јунакиња је филозоф, помало надмена у осећају сопственог образовања и коефицијента, која са презиром гледа све оне који своје мале животе покушавају да преживе без икакве културне надградње. И у тренутку када она почиње да схвата, претпостављам да сам схватила и ја, да се њен живот нимало не разликује од живота првих суседа који су прототип свега што је презирала. Истим улицама ходају, исти ваздух дишу и исте трагедије их погађају.

* ГЛAС: Да ли имамо више опција од тога да будемо таоци или отмичари?

ПЕТРУШИЋ: Како да не: можемо да будемо амебе, можемо да се преселимо у Aустралију или можемо да се затворимо у сопствене изоловане животе док чекамо да све прође. Не мислим да је то баш неки избор и то је разлог што сам написала "Таоце". Мој претходни роман "Нас две" је интригантна, помало бајковита прича која је могла да се догоди на било ком месту Земљине кугле и као такав је био далеко прихватљивији широкој читалачкој публици. Дакле, далеко удобнији за мене, а да при томе ни на који начин није могло да се каже да је у књижевном смислу лошији од "Таоца". Aли као што полиција има обавезу да хапси групе које нас тероришу и писци који живе на овим просторима имају обавезу да своје речи усмере против насиља и примитивизма. Јер ако се правимо да не видимо у чему живимо и увек пишемо књиге дистанциране од нашег окружења, постоји опасност да се једног дана пробудимо у средини у којој нико не чита.

* ГЛAС: Због чега је добар дио српске књижевности аутистичан? У ком правцу се књижевност мора мијењати?

ПЕТРУШИЋ: Књижевност је аутистична тачно онолико колико смо аутистични сви. Сви се негде повлаче, а писцу ништа лакше него да побегне у сигурни свет грађен према сопственој мери. Aли у праву сте, књижевност се мора мењати и то не само када је аутизам у питању, већ и све остало – пре свега календар. Ми смо увелико загазили у 21. век, прихватили смо Интернет и сателите, живимо брзо, а наметнуто нам је да пишемо као у 19. веку. У многим жиријима и међу многим критичарима још увек седе људи који врхунским уметничким дометом сматрају опис у коме јунакиња на десет страна на реци пере веш: мисли или не мисли, слуша птичице, гледа природу... Док она то ради, просечном читаоцу машина бар пет пута одради исти посао.

* ГЛAС: Шта, заправо, жели читалац?

ПЕТРУШИЋ: Савремен човек жели савремену литературу (руски класици ће увек бити ту да нас проведу кроз бивша времена), а то изискује нешто више од писмености, мудрости и лепог језика. Потребна је и машта која је тако неоправдано потиснута из наших вредновања, а без које нема довољно добре приче која ће држати пажњу некога ко живи 100 на час.

* ГЛAС: Да ли треба повлађивати читаоцима?

ПЕТРУШИЋ: Једини прави одговор би био – не и то "не" не само према читаоцима већ и "не" према критичарима, жиријима, медијима… свима од којих наше постојање као писца зависи. Нажалост, живот је нешто друго. Флоскула "пишем зато што морам, онако како желим и све је то само мене ради" добро звучи, али ја не знам никога ко је по том моделу написао књигу и био задовољан уколико је нико није читао. Уосталом, ко то жели, пише дневник, а не нешто што се појављује на тржишту.  При том су читаоци најмање захтевна карика у ланцу компромиса: они су већ унапред подељени на оне који читају праволинијску и једнослојну литературу (дакле део популације којој неко други повлађује) и читаоце на које писци рачунају. Да бисмо њих задовољили, морамо да испунимо два услова, уз онај основни – да умемо да пишемо: да не будемо досадни и да се допаднемо критици. Са првим условом немам проблем: да бих била писац, морам да будем и читалац, а као читалац не дозвољавам да ме ико смара.

* ГЛAС: Какве књиге Ви желите?

ПЕТРУШИЋ: Желим књигу од које ће ми бити тешко да се одвојим, а не домаћи задатак који морам да одрадим да бих била "образована и фенси" и над којим ћу се гушити три месеца. Због тога и нудим књиге које се читају у даху и које нико не оставља на пола. Проблем је само што ми је тешко да их понудим, јер се ту саплићем о други услов – допадање критици. У мору књига читалац не зна за коју да се одлучи и нормално је да избор прави на основу онога што је критика рекла, а она тако мало и тако ретко нешто каже. Е, ту долазимо до оног дела у коме морамо много да се удварамо и много да повлађујемо да бисмо уопште постојали.

Талац и отмичар

У роману "Таоци", свијет Софије Aтанасијевић, доктора филозофије, борца за људска права и социјално угрожене људе, руши се оног момента када, пратећи јутарњи програм, уживо гледа смрт свога мужа, који се као преводилац угледног пословног човјека нашао у његовом аутомобилу у који је била подметнута бомба. Три године послије тог догађаја јунакиња се затиче у свом стану у којем је провела све то вријеме не изашавши ниједном на улицу из страха, гађења, резигнираности према спољашњем окружењу. Иако је жељела да се повуче, да изгуби контакт са друштвом пуним лажи и прљавштине, то не успијева. У њен стан, њену оазу мира, упада наоружани снајпериста који је управо извршио атентат на министра економије са крова њене зграде.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.