Sandra Petrušić: Kritika rijetko kad nešto kaže

Nije bitno na koji način treba da se suočimo sa stvarnošću; bitno je da se suočimo. Mnogo je vremena prošlo od ratova koji nam služe kao alibi za kontinuitet nasilja i nemamo prava da i dalje to doživljavamo kao nešto neminovno i prolazno.

Rekla je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" književnica i novinarka Sandra Petrušić, čiji je roman "Taoci" ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu kritike.

* GLAS: Ko su, zapravo, taoci u Vašem romanu?

PETRUŠIĆ: Kada sam počela roman, mislila sam da su taoci samo oni koji ne pristaju na diktat nasilja, primitivizma i udvoričke politike; ljudi koji su sačuvali svest i integritet u stvarnosti koja nas već dve decenije okružuje. A onda sam pišući shvatila da sam suviše usko gledala i da uloge talaca nisu namenjene samo onima koji imaju svest o tome već svima koji su prinuđeni da žive u našoj svakodnevici. Moja glavna junakinja je filozof, pomalo nadmena u osećaju sopstvenog obrazovanja i koeficijenta, koja sa prezirom gleda sve one koji svoje male živote pokušavaju da prežive bez ikakve kulturne nadgradnje. I u trenutku kada ona počinje da shvata, pretpostavljam da sam shvatila i ja, da se njen život nimalo ne razlikuje od života prvih suseda koji su prototip svega što je prezirala. Istim ulicama hodaju, isti vazduh dišu i iste tragedije ih pogađaju.

* GLAS: Da li imamo više opcija od toga da budemo taoci ili otmičari?

PETRUŠIĆ: Kako da ne: možemo da budemo amebe, možemo da se preselimo u Australiju ili možemo da se zatvorimo u sopstvene izolovane živote dok čekamo da sve prođe. Ne mislim da je to baš neki izbor i to je razlog što sam napisala "Taoce". Moj prethodni roman "Nas dve" je intrigantna, pomalo bajkovita priča koja je mogla da se dogodi na bilo kom mestu Zemljine kugle i kao takav je bio daleko prihvatljiviji širokoj čitalačkoj publici. Dakle, daleko udobniji za mene, a da pri tome ni na koji način nije moglo da se kaže da je u književnom smislu lošiji od "Taoca". Ali kao što policija ima obavezu da hapsi grupe koje nas terorišu i pisci koji žive na ovim prostorima imaju obavezu da svoje reči usmere protiv nasilja i primitivizma. Jer ako se pravimo da ne vidimo u čemu živimo i uvek pišemo knjige distancirane od našeg okruženja, postoji opasnost da se jednog dana probudimo u sredini u kojoj niko ne čita.

* GLAS: Zbog čega je dobar dio srpske književnosti autističan? U kom pravcu se književnost mora mijenjati?

PETRUŠIĆ: Književnost je autistična tačno onoliko koliko smo autistični svi. Svi se negde povlače, a piscu ništa lakše nego da pobegne u sigurni svet građen prema sopstvenoj meri. Ali u pravu ste, književnost se mora menjati i to ne samo kada je autizam u pitanju, već i sve ostalo – pre svega kalendar. Mi smo uveliko zagazili u 21. vek, prihvatili smo Internet i satelite, živimo brzo, a nametnuto nam je da pišemo kao u 19. veku. U mnogim žirijima i među mnogim kritičarima još uvek sede ljudi koji vrhunskim umetničkim dometom smatraju opis u kome junakinja na deset strana na reci pere veš: misli ili ne misli, sluša ptičice, gleda prirodu... Dok ona to radi, prosečnom čitaocu mašina bar pet puta odradi isti posao.

* GLAS: Šta, zapravo, želi čitalac?

PETRUŠIĆ: Savremen čovek želi savremenu literaturu (ruski klasici će uvek biti tu da nas provedu kroz bivša vremena), a to iziskuje nešto više od pismenosti, mudrosti i lepog jezika. Potrebna je i mašta koja je tako neopravdano potisnuta iz naših vrednovanja, a bez koje nema dovoljno dobre priče koja će držati pažnju nekoga ko živi 100 na čas.

* GLAS: Da li treba povlađivati čitaocima?

PETRUŠIĆ: Jedini pravi odgovor bi bio – ne i to "ne" ne samo prema čitaocima već i "ne" prema kritičarima, žirijima, medijima… svima od kojih naše postojanje kao pisca zavisi. Nažalost, život je nešto drugo. Floskula "pišem zato što moram, onako kako želim i sve je to samo mene radi" dobro zvuči, ali ja ne znam nikoga ko je po tom modelu napisao knjigu i bio zadovoljan ukoliko je niko nije čitao. Uostalom, ko to želi, piše dnevnik, a ne nešto što se pojavljuje na tržištu.  Pri tom su čitaoci najmanje zahtevna karika u lancu kompromisa: oni su već unapred podeljeni na one koji čitaju pravolinijsku i jednoslojnu literaturu (dakle deo populacije kojoj neko drugi povlađuje) i čitaoce na koje pisci računaju. Da bismo njih zadovoljili, moramo da ispunimo dva uslova, uz onaj osnovni – da umemo da pišemo: da ne budemo dosadni i da se dopadnemo kritici. Sa prvim uslovom nemam problem: da bih bila pisac, moram da budem i čitalac, a kao čitalac ne dozvoljavam da me iko smara.

* GLAS: Kakve knjige Vi želite?

PETRUŠIĆ: Želim knjigu od koje će mi biti teško da se odvojim, a ne domaći zadatak koji moram da odradim da bih bila "obrazovana i fensi" i nad kojim ću se gušiti tri meseca. Zbog toga i nudim knjige koje se čitaju u dahu i koje niko ne ostavlja na pola. Problem je samo što mi je teško da ih ponudim, jer se tu saplićem o drugi uslov – dopadanje kritici. U moru knjiga čitalac ne zna za koju da se odluči i normalno je da izbor pravi na osnovu onoga što je kritika rekla, a ona tako malo i tako retko nešto kaže. E, tu dolazimo do onog dela u kome moramo mnogo da se udvaramo i mnogo da povlađujemo da bismo uopšte postojali.

Talac i otmičar

U romanu "Taoci", svijet Sofije Atanasijević, doktora filozofije, borca za ljudska prava i socijalno ugrožene ljude, ruši se onog momenta kada, prateći jutarnji program, uživo gleda smrt svoga muža, koji se kao prevodilac uglednog poslovnog čovjeka našao u njegovom automobilu u koji je bila podmetnuta bomba. Tri godine poslije tog događaja junakinja se zatiče u svom stanu u kojem je provela sve to vrijeme ne izašavši nijednom na ulicu iz straha, gađenja, rezigniranosti prema spoljašnjem okruženju. Iako je željela da se povuče, da izgubi kontakt sa društvom punim laži i prljavštine, to ne uspijeva. U njen stan, njenu oazu mira, upada naoružani snajperista koji je upravo izvršio atentat na ministra ekonomije sa krova njene zgrade.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.