Самоуништењу народа претходи криза културе

Да ли књижевницима (а има их око 170) Републике Српске треба удружење и имају ли га, заправо? "Немају, на моју ми душу", рекао би сеоски мудрац. A и онако какво је – служи само појединцима за личне промоције и егзибиције. Док члановима остаје "на језику мед, а на срцу јед". A оно се може одржати само ако у њега уђу људи чиста срца, ако је емоција предмет разума, а не сљепило надмоћи у којем "магарећи глас на небо не иде".

Зашто је то тако? Зато што писци између себе не могу да препознају способне људе за конкретне социјалне акције, него у немоћи изаберу јалове предсједнике, које им наметне државни врх (Кољевић, Настић) или свађалачка скупштина (Прерадовић, Милановић, Костић). За предсједника не треба бирати, условно речено, најбоље писце, него најспособније за организоване социјалне акције за статус писаца у друштву, а не личне промоције, по систему "држи воду док мајстори оду". Вода се увукла у уши и уста, дошло је до гушења у којем тешко има спаса. A тако је то, рекао би хроми Вук Стефановић Караџић, "када им је сва памет на језику". Томе треба додати (али да се то не схвати само као декламација) да писац који побјегне од живота, његов стил увене. То употпуњује слику ко су писци. Aли, треба их разликовати. Има оних, да кренемо прије рата, који су били познати и признати (да их не именујемо, они се препознају), а има и оних који су настали посредством ратне стихије (чија дјела су на нивоу кућне књижевности), као извори пишталице од којих је набујала ријека јавних прозивки. Да ти се живот смучи. Не поштују никога и не виде веће од себе. Високо су уздигли руке да су заслужили националне пензије, а немају дана стажа. Побјегли од живота, ван себе су! Онај ко не живи овдје и сада – не може бити схваћен и разумљен од других. Њега летећа крила пубертета носе далеко од смртности тренутака. Они су бесмртни у свом безумљу. Да није тако, поштовали би древну мудрост да је човјек одговоран према мислима, а ријечима казаним и написаним још више.

Неки писци личе на путника којем је узалудно свако путовање, а нарочито оно кроз бесмисао профитерски диктираног ратног и послијератног хаоса. Због тога им не треба судити, али ни удијелити.

Aко нађу проширене димензије у себи – Удружење ће опстати, а ако не – нестаће, као дашак вјетра на површини мора. Сва срећа, неко ће и то забиљежити. Нека писаца, макар никоме не требали!

Има средина гдје је власт увела санкције на ријечи, што, наравно, највише погађа књижевнике и научне раднике, гдје влада правило "Нема паре без омаре". Ту власт врши одабир ко може, а ко не може проћи, као што је то случај са Видовданским пјесничким сусретима на Сокоцу, али и Вишеградској стази, а може се рећи и Дучићевим вечерима поезије.

Никакво чудо што је култура на посљедњем мјесту, а спорт на првом, јер смо народ који нема културе дијалога, са свађалачким и укољичким набојима, чија се политичка филозофија базира на поразу.

Суштина свега поменутог је гашење наде, апатија. A народ који нема наде доживљава смрт са одложеним дјеловањем. Самоуништењу једног народа претходи криза културе, непостојање културне политике.

Средина која не дозвољава да култура искорачи испред свих других вриједности - у закораку је чамотиње, са трошењем будућности својих суграђана. Наша власт разуђена до бесмисла, осим ако нису у питању профитерски трагови и канали, увијек нађе неког министра низашта, не воли елитне умјетнике, већ послушнике, епигоне - без стваралачке оригиналности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.