Само је вијест остала иста...

БAЊA ЛУКA - Изложба "Гласових 65 година", која је отворена у четвртак, у Народној и Универзитетској библиотеци Републике Српске, привукла је пажњу бројних посјетилаца, љубитеља штампаних издања.

- Не памтим ниједан датум који ме везује за министарски посао, док неколико датума везаних за "Глас" и те како памтим. Тако, рецимо, памтим 27. септембар 1977. године када сам објавио први текст у "Гласу" у којем је, када га је уредник исправио, било више његове оловке него мога текста. Зашто ово говорим? Само из једног јединог разлога - да бих проговорио о "Гласовој" новинарској школи из које су израсле многе врсне редакције и многи велики људи и новинари - рекао је отварајући изложбу министар просвјете и културе у Влади Републике Српске Aнтон Касиповић.

Подсјећајући посјетиоце на вријеме у којем је "Глас" настајао, Касиповић је говорио и о одређеним притисцима из Сарајева и тадашњег "Ослобођења", који су "хтјели да униште идеју о оснивању "Гласа".

- Тадашњи закон је дозвољавао да се огласи објављују само у дневним новинама, а ми, Бањолучани, смо хтјели да имамо своје новине у којима се можемо оглашавати. Идеја је постојала и ваљало нам је само окупити младе људе пуне ентузијазма који су били спремни да се боре за једну велику и исправну идеју - рекао је Aнтон Касиповић.

Изложба, чији је аутор Бојана Милошевић, приказује цјелокупну историју "Гласа", од појаве првих штампарија па до периода у којем је "Глас" приватизован, стално пратећи пут његовог развоја и напретка.

Директор Народне и Универзитетске библиотеке Републике Српске Ранко Рисојевић рекао је да су "Глас" новине које морају да се поносе својом историјом и антифашистичком борбом.

- Историја "Гласа" је историја нашег друштва и дубоко сам увјерен да ће многи који дођу у просторије Народне и Универзитетске библиотеке застати поред ове изложбе и да ће дуго посматрати два времена - оно које је минуло и оно које тек долази. Ту историју су писали велики људи - казао је Ранко Рисојевић.

Дугогодишњи уредник, новинар и репортер "Гласа Српске" Пантелија Матавуљ истакао је да је говорити о историји и садашњости "Гласа Српске" слично несигурном пливачу пребродити надошли Дунав пун вртлога, брзака, замки. Јер, управо је таква и историја "Гласа Српске".

- Говорити о листу који је кроз 65 година говорио о свему, значило би писати и читати роман, књиге са неколико хиљада страница. И опет би било мало. Постоје и старији листови на овим просторима, али ријетки су они који су прошли тако бурно и валовито вријеме, чекајући разне догађаје, хитавши им у сусрет - рекао је Пантелија Матавуљ.

Читаве бригаде новинара и сарадника, тврди Матавуљ, стоје иза "Гласа Српске". Са сјетом и чуваним успоменама Матавуљ је поменуо само неколицину који су били новинари или непосредни сарадници "Гласа": Бранко Ћопић, Скендер Куленовић, Владо Дијак, Вилко Винтерхалтер, Јарослав Колешка, Лимун Папић, Славица Кременовић, Ратко Марић, Никола Гузијан. Нажалост, нико од њих није више међу нама.

- Нема више оловних слова. Ни фиксира. Нема ни разређивача и машина "Бисер". Отишла је и "Олимпија". Нестала "Лајка". С њом и "Практика". И цицер. Све је данас дигиталне природе. Па још и сајтови. Портали. Све то означава трансформацију какву нисмо могли ни замислити. Само је вијест остала иста, тако да све, опет, почиње из човјекове главе - закључио је Пантелија Матавуљ.

Вршилац дужности директора "Гласа Српске" Борис Дмитрашиновић казао је да је "Глас" увијек био у служби истине и својих читаоца. Тако ће, нагласио је Дмитрашиновић, и остати.

Он је захвалио Народној и Универзитетској библиотеци Републике Српске која је учинила све да на најбољи начин прикаже развојни пут "Гласа Српске".

Тоне и тоне олова

Сви ваљда знају да је "Глас" настао 31. јула 1943. године у Жупици код Прејаке, надомак Дрвара, у оној чувеној кућици, кућици која нам је позната са разних фотографија. У првој ратној редакцији били су Ђуро Пуцар, Илија Дошен, Скендер Куленовић, Рада Врањешевић, Бошко Шиљеговић, Вилко Винтерхалтер и Осман Карабеговић. Технички, то је била мала штампарија, али и те како важна за будућност. У Жупици је изашло 25 бројева, а онда се лист преселио у Горњи Рибник. Глас је настао у рату, али је доживљавао разна помјерања. Осјетио је сва друштвена таласања, доживио је неколико промјена имена, упамтио је читаве бригаде људи који су исписивали његове странице, стотине графичара, тоне и тоне олова - рекао је Пантелија Матавуљ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.