Сад и Мазох

У својим списима, Маркиз де Сад каже да приликом писања код приповједача не треба да постоји никаква страст, никаква приврженост, никаква озлојеђеност, што је немогуће онда када га збивање из приповијести дотиче.

За ваљан, или бар поштен, опис неког збивања, приповједач треба да буде на одстојању од њега, довољно удаљен и безбједан од свих лажи којима могу да га обмањују разне предрасуде. Приповиједање је подухват који не треба да се суздржава од најсмјелијег описивања застрашујућих призора и догађаја, ни од најжустријег изношења узнемирујућих тврдњи. Када је, након тридесет година проведених у затвору и у лудници, Маркиз де Сад умро, отпечаћена је његова опорука, којом он забрањује било какво завиривање у његово тијело. Он је желио да буде сахрањен без икаквог обреда, у гробници ископаној у једном шумарку, и да трагови његовог гроба заувијек нестану, као и сјећање на њега. Његов син није услишио посљедњу жељу свог оца, па је Маркиз де Сад сахрањен на гробљу, уз уобичајен вјерски обред, а његова лобања накнадно је ископана и подвргнута френолошком испитивању, које је облицима појединих дијелова лобање приписивало одређене особине личности.

Барон фон Мазох и његова љубавница потписали су уговор по којем је он током шест мјесеци био њен роб, уз услов да за вријеме свог господарења она носи крзно, увијек кад је то могуће, а поготово онда када је окрутно расположена. Њих двоје су возом, он у купеу треће а она прве класе, отпутовали у Италију, гдје их нико није познавао и гдје нису привлачили пажњу. Тамо су живјели у складу са потписаним уговором, по свој прилици онако како је то препричала његова приповијетка "Венера у крзну", а касније и опјевала истоимена пјесма музичке дружине из плишаног подземља Њујорка. Када се Барон фон Мазох оженио, гајио је жељу да и са својом супругом упражњава оно што је претходно искусио са љубавницом, али супруга није имала исте склоности и жеља му се није остварила. Будући да му такав брачни живот није био узбудљив, они су се развели, и онда се он вјенчао са својом помоћницом. Доживјевши доба поодмаклог педесетогодишњака, његово душевно здравље почело је да се погоршава, и посљедње године свог живота провео је под стручним надзором особља из установа за душевно лијечење.

Черупање перја с људске душе, како би се она показала потпуно огољена, дубоко је нарушило овој двојици писаца здравље сопствених душа, које су се ипак обесмртиле, и овјековјечене одзвањају сваким оглашавањем садизма и мазохизма у нама.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.