С краја на крај

Пертле на обући везујем споро, па изађем напоље и корачам брзо. Идем тамо гдје морам и тамо куд хоћу. Љепши сам и ружнији, бољи сам и гори, од самог себе. Испољавам моћ и немоћ које подједнако извиру и из слабости и из снаге. Размишљам о појединостима и уопштавам их, колико оштроумно толико и тупаво. Очаран и разочаран, дајем и узимам. Откад сам рођен, до смрти, живим, спајам крај с крајем свим крајностима око мене и у мени. Другачије ни другима није.

Човјек не може да стоји непомично у средишту живота, на сјецишту свих путева који воде из крајности у крајност, јер живот управо и јесте титрање непрестаних помака у односу на једно непомично средиште. За неког, ко би био у стању да ненарушиво мирује у том средишту, могло би да се каже, с пуним правом, да је нормалан и мјеродаван за све, али никако не би могло да се тврди да је жив. Будући да не располажемо живим примјером стајања у средишту, ми, ако већ не отпишемо то средиште живота, морамо да се задовољимо с тим да га замишљамо и настојимо да га одредимо сагледавајући пресјек крајности до којих нас титрање живота доводи.

Ово наше настојање не усмјерава се увијек на ону сужену област пресјека крајности, коју називамо просјек и која често слови за најприближније одредиште тачног средишта живота; него ми, такође, допиремо далеко према крајностима, и представљамо жива свједочанства о искуствима разноврсних појединачних одређивања средишње тачке живота, или порицања тог одређивања. У крајности идемо кад заволимо и замрзимо, кад благословимо и проклињемо, кад поштујемо и понижавамо, кад помажемо и одмажемо, кад хвалимо и кудимо, кад награђујемо и кажњавамо, кад привлачимо и одбијамо, кад изграђујемо и уништавамо, кад поправљамо и кваримо, кад објашњавамо и подразумијевамо, кад говоримо и ћутимо, кад оповргавамо и прихватамо, кад обједињујемо и издвајамо, кад поистовјећујемо и разликујемо...

Сваки онај пут, који повезује двије супротне крајности, сигурно пролази кроз мјеродавну средишњу тачку живота, али је неизвјесно која тачка тог пута јесте баш она која стоји у средишту. Ни крајности не стоје у мјесту. Зато, ми не можемо напросто да израчунамо средину између двије супротне крајности и тако одредимо средиште. Свака крајност одмиче све даље и даље како идемо према њој, а ми не можемо или нећемо да се заустављамо увијек у произвољним крајностима; све нас ипак, из прикрајка, себи вуче крај.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.