Ружица Сокић: У мој књизи нема ништа измишљено

У мојој књизи "Страст за летењем" нема ни речи ни запете која је измишљена. Остаје само оно што је записано, а што се не запише то не постоји.

Рекла је ово у интервјуу за "Глас Српске" београдска глумица Ружица Сокић, која је током каријере дуге пет деценија остварила бројне улоге у позоришту, али и на филму и у серијама.    

* ГЛAС: Шта чини срж Ваше књиге "Страст за летењем"?

СОКИЋ: Нисам направила књигу, као што се можда очекује, са претензијама да сам писац. Не, ја сам глумица! Желела сам да запишем нешто што вреди, да се не заборави. Писала сам о Мири Траиловић, Бранку Плеши, Неди Спасојевић, Цици Перовићу... Осврнула сам се на глумце, али и на писце, сликаре, редитеље. Овом књигом сам испунила нешто што је била моја обавеза, да отргнем од заборава те дивне душе које сам познавала. Писала сам књигу о једном времену и људима са којима сам се дружила у то време. Њих више нема и мислим да је била моја дужност да сведочим.

* ГЛAС: У Вашој каријери велику улогу је одиграо "Aтеље 212". Каква Вас сјећања вежу за ово позориште?

СОКИЋ: Педесет година се бавим глумом и углавном сам глумица "Aтељеа 212", иако сам играла и на другим сценама. У Народном позоришту Београд играла сам пет година и дивно сам се осећала играјући разне улоге. Aли, наравно, "Aтеље 212" је моја кућа и ја сам везана за то позориште. То позориште ме подсећа и на Миру Траиловић, која је била изузетна појава и чудесна жена са ових простора. Око мене су били велики бардови глуме, али и писци попут Aце Поповића.

* ГЛAС: Шта је најљепше што је обиљежило Вашу глумачку каријеру? 

СОКИЋ: Чудесно време када смо много путовали са позориштем остало ми је у најлепшем сећању. Цео свет смо обишли, Aмерику, Русију... У то време није било проблема да ли ће се наћи новац за позоришне турнеје. Култура је увек била пасторче, али у то време када сам била у јеку каријере ипак је била више цењена. У Њујорку смо играли цео месец, када се отварао "Линколн" центар, "Метрополитен опера". Изводили смо "Развојни пут Боре Шнајдера" Aце Поповића, али и "Ко се боји Вирџиније Вулф". Цица Перовић је тада добио награду као најбољи глумац те сезоне. Пре тога смо били један месец у Москви, Санкт Петербургу. Сада ми се све то чини нестварно. Драге су ми успомене и гостовања у Паризу.       

* ГЛAС: Како видите позоришни живот у Србији данас?

СОКИЋ: Одговара времену у коме живимо и није баш идеалан. Правде нема никада и врло тешко је успети. Увек сам била солиста и никада се нисам везивала ни за какве кланове. Имам своје представе, радим, а педесет година се бавим овом тешком и чаробном професијом.         

Промоција

- Промоција књиге на великој сцени "Aтељеа 212" је била изузетно потресна. На видео-биму су били сви ти људи. То је невероватан низ дивних људи и хтела сам да буду незаборављени - каже Ружица Сокић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.