Ružica Sokić: U moj knjizi nema ništa izmišljeno

U mojoj knjizi "Strast za letenjem" nema ni reči ni zapete koja je izmišljena. Ostaje samo ono što je zapisano, a što se ne zapiše to ne postoji.

Rekla je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" beogradska glumica Ružica Sokić, koja je tokom karijere duge pet decenija ostvarila brojne uloge u pozorištu, ali i na filmu i u serijama.    

* GLAS: Šta čini srž Vaše knjige "Strast za letenjem"?

SOKIĆ: Nisam napravila knjigu, kao što se možda očekuje, sa pretenzijama da sam pisac. Ne, ja sam glumica! Želela sam da zapišem nešto što vredi, da se ne zaboravi. Pisala sam o Miri Trailović, Branku Pleši, Nedi Spasojević, Cici Peroviću... Osvrnula sam se na glumce, ali i na pisce, slikare, reditelje. Ovom knjigom sam ispunila nešto što je bila moja obaveza, da otrgnem od zaborava te divne duše koje sam poznavala. Pisala sam knjigu o jednom vremenu i ljudima sa kojima sam se družila u to vreme. Njih više nema i mislim da je bila moja dužnost da svedočim.

* GLAS: U Vašoj karijeri veliku ulogu je odigrao "Atelje 212". Kakva Vas sjećanja vežu za ovo pozorište?

SOKIĆ: Pedeset godina se bavim glumom i uglavnom sam glumica "Ateljea 212", iako sam igrala i na drugim scenama. U Narodnom pozorištu Beograd igrala sam pet godina i divno sam se osećala igrajući razne uloge. Ali, naravno, "Atelje 212" je moja kuća i ja sam vezana za to pozorište. To pozorište me podseća i na Miru Trailović, koja je bila izuzetna pojava i čudesna žena sa ovih prostora. Oko mene su bili veliki bardovi glume, ali i pisci poput Ace Popovića.

* GLAS: Šta je najljepše što je obilježilo Vašu glumačku karijeru? 

SOKIĆ: Čudesno vreme kada smo mnogo putovali sa pozorištem ostalo mi je u najlepšem sećanju. Ceo svet smo obišli, Ameriku, Rusiju... U to vreme nije bilo problema da li će se naći novac za pozorišne turneje. Kultura je uvek bila pastorče, ali u to vreme kada sam bila u jeku karijere ipak je bila više cenjena. U Njujorku smo igrali ceo mesec, kada se otvarao "Linkoln" centar, "Metropoliten opera". Izvodili smo "Razvojni put Bore Šnajdera" Ace Popovića, ali i "Ko se boji Virdžinije Vulf". Cica Perović je tada dobio nagradu kao najbolji glumac te sezone. Pre toga smo bili jedan mesec u Moskvi, Sankt Peterburgu. Sada mi se sve to čini nestvarno. Drage su mi uspomene i gostovanja u Parizu.       

* GLAS: Kako vidite pozorišni život u Srbiji danas?

SOKIĆ: Odgovara vremenu u kome živimo i nije baš idealan. Pravde nema nikada i vrlo teško je uspeti. Uvek sam bila solista i nikada se nisam vezivala ni za kakve klanove. Imam svoje predstave, radim, a pedeset godina se bavim ovom teškom i čarobnom profesijom.         

Promocija

- Promocija knjige na velikoj sceni "Ateljea 212" je bila izuzetno potresna. Na video-bimu su bili svi ti ljudi. To je neverovatan niz divnih ljudi i htela sam da budu nezaboravljeni - kaže Ružica Sokić.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.