Редитељ Дејан Пројковски, за “Глас Српске”: На Балкану премијера као сахрана представе

Александра Глишић
Редитељ Дејан Пројковски, за “Глас Српске”: На Балкану премијера као сахрана представе

Врло је важно кад човјек пронађе људе који вјерују да са оним што раде могу да промијене себе, да постану бољи, а онда да се максимално трудимо да створимо неку љепоту. Најбоље се можемо супротставити свему што нам се не свиђа ако стварамо љепоту. И све можемо да побиједимо љепотом.

Ријечи су ово редитеља Дејана Пројковског који у Народном позоришту Републике Српске режира представу “Дервиш и смрт” чија је премијера најављена за 2. април на великој сцени. 

ГЛАС: Какав је изазов адаптирати роман Меше Селимовића за позоришно извођење, а онда и режирати тај текст?

ПРОЈКОВСКИ: Имао сам могућност да се неколико година уназад сусрећем са великом литературом. Режирао сам “Браћу Карамазове”, “Ану Карењину”, “Коцкара”... У кратком периоду радио сам представе по адаптацијама култних романа, тако да знам колики је изазов, али и колико је то тежак посао. С обзиром на то да радим сам драматизације, увијек разговарам са глумцима и не постоји другачији и бољи начин кад се на сцену постављају тако велики романи. Сви заједно треба да проживимо тај материјал, сваку реченицу, детаљ, метафору… Драматизација коју радим у Народном позоришту РС је од свих других драматизација које сам читао најближа роману и најбоље може да се види та драматуршка линија Меше Селимовића. Захтјевно је извући све што се може у тих два и по сата на сцени. Тачније, имамо задатак да пребацимо роман на сцену и да покажемо своју сценску естетику. Све друго би било бесмислено. “Дервиш и смрт” је једно од умјетничких дјела којима ова цивилизација треба да се поноси. 

ГЛАС: Словите за редитеља спектакла. Шта за данашњу публику може представљати спектакл у позоришту?

ПРОЈКОВСКИ: Када кренем са глумачком екипом и ауторским тимом да радим представу, увијек кажем да је сваки роман велико море у које сви треба да заронимо. Рад у позоришту може да се пореди са скоком из авиона падобраном, јер дође тренутак када морате да отворите падобран. Тренуци креативности су као позоришна лабораторија која на крају даје резултате. Никада у старту немам тенденцију да урадим спектакл само да би то био спектакл. Али, заправо, када радите “Карамазове”, онда то морају да постану “Карамазови” на сцени, да се види зашто је то највеће дјело које је Достојевски написао. Потребно је представити све те невјероватне ликове, јер кад чујемо њихове реплике, свако од нас се проналази у тим ријечима, сви носимо та питања у себи. Сви се у свакодневном животу поново тражимо, пењемо се на неко брдо као Сизиф, па се сљедећи дан опет враћамо испочетка. Када одаберете велику тему, онда се трудите да је будете достојни.

ГЛАС: Шта то очекује публику која ће 2. априла доћи на премијеру представе “Дервиш и смрт”?

ПРОЈКОВСКИ: Покушавамо да у процесу рада преведемо на сценски језик сва питања која носи “Дервиш и смрт”. Шта значи вољети некога бескомпромисно? Шта значи љубав и шта је то у данашњем контексту? Све те емоције покушавамо да максимално живимо на сцени. То ће бити фасцинантно у представи. Језик на коме глумци играју на сцени је невјероватан и заиста има пуно ствари у роману које треба да откључамо. Ова представа биће визуелно моћна, прави спектакл. Биће јако интересантно, али и врло тешко у смислу да објаснимо шта значи изгубити брата и да дођемо до сржи приче. Преко главе ми је представа и филмова који причају приче да би их испричали. Потребно је представити како то заиста изгледа у животу. И шта треба да урадиш кад имаш један дан да спасеш свог брата? Јер сљедећи дан једино што можеш да направиш је да идеш на сахрану. Такође, ту су и питања шта значи издаја и нож у леђима и које су те моралне границе и оквири у којима живимо? Да ли нам они помажу или смо ми заправо неки робови који раде ствари да би их радили? Сва та питања врло су важна и глумац треба да их преживи, не одигра, него преживи на сцени на прави начин и са тачном енергијом. Ово је универзална прича о човјеку који се увијек некако растеже, тијело га вуче за страстима, на земљу, а душа гледа према Богу. У нашој представи човјек је баш растегнут, као жица на гитари, између земаљских људских страсти и душе која стреми према небу. Све ове ствари биће од суштинског значаја за оно што ће публика гледати. Сценографија је величанствена, али функционална, а на сцени ће се појавити прави коњ и јастреб. 

ГЛАС: Ово је Ваша прва сарадња са Народним позориштем РС. На основу чега сте бирали глумце за представу?

ПРОЈКОВСКИ: Најтежи посао је проналажење правих глумаца за представу. Бити добар глумац значи бити и добар човјек и што више радим, све сам више сигуран у то. У сваки град и земљу гдје одем, кад уђем у позориште, то је као да улазим у свој други дом. Сва позоришта на неки чудан начин су слична једно другом. Уживо сам погледао неколико представа Народног позоришта РС, а неке сам гледао на снимку. Јако сам срећан јер сам за представу одабрао одличне глумце и дивне људе.

ГЛАС: У којој мјери је битно да припремајући представу и физички уђемо у свијет који та прича доноси?

ПРОЈКОВСКИ: То је увијек добро, у почетној фази док човјек упија стварност. Тај почетак рада је као када мало дијете учи да чита и пише. Тако и ми крећемо од нуле, врло је важно када имамо могућност да “пијемо воду са извора”. А то је најважније за главног глумца, у овом случају за Златана Видовића. Имали смо могућност да уђемо у свијет дервиша, да видимо ту филозофију живота. Сазнали смо шта значи тишина дервишке текије. Сада смо већ у фази када стварамо наш свијет из представе.

ГЛАС: Режирате у позориштима широм региона. Гдје је мјесто ових театара у односу на Европу?

ПРОЈКОВСКИ: Брехт каже да позориште није никад зграда, да позориште чине људи. Интересантно је када човјек има могућност да путује и тачно видите на каквом стваралачком путу су ти људи у позориштима. То увијек зависи од ансамбла, од визије директора који води театар. Када је ријеч о народним позориштима, она увијек имају и неку већу одговорност и траже већи смисао. Највећа ствар коју Балкан има, када је ријеч о позоришту, су глумци. А ми тај њихов раскошни таленат разбацујемо около. Међутим, када се упоредимо са Европом, види се да нам недостаје професионализам. Постпродукција представа је проблематична. На Балкану премијера дође као сахрана представе. Као, припремили смо је и то је то. А тек тада се рађа нови живот представе. Ми на Балкану можемо да живимо са илузијом да смо центар свијета, али нисмо. Потребна нам је дупло боља стратегија и маркетинг јер је бесмислено да направимо одличну представу, а да она не нађе свој пут до фестивала итд. Или да та представа не стигне до посљедњег човјека у граду који би волио да је погледа. То су врло важне ствари. Затим, ту је и интернет реалност, која је паралелна са формалним животом, и тамо треба позориште да уђе, да комуницира са младим људима. Са свима је потребно наћи језик комуникације, али то није стање само са позориштем. То смо ми на Балкану у сваком сегменту. Увијек кажем и мојим студентима: “Најлакше је причати о стварима, а најтеже их је живјети”.

Достојевски скенер људске душе

ГЛАС: Да ли постоји неко велико књижевно дјело које бисте вољели да претворите у представу?

ПРОЈКОВСКИ: Један од задатака је да до краја каријере урадим што више Шекспирових комада. До сада ми добро иде. Режирао сам “Ромеа и Јулију”, “Хамлета”, “Отела”, “Много буке ни око чега”, “Буру”. Остала су ми још 32 Шекспирова текста. (Смијех) Достојевски је тај свијет који ме фасцинира, он је као неки рендген, скенер људске душе. Интересантан ми је и Иво Андрић и могућност да његова дјела преведем на сценски језик. Наравно, “Фауст” је један од великих изазова које имам у глави. Дјело “Мајстор и Маргарита” је на листи сљедећих представа.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана