РAЗГОВОР књижевник Љубивоје Ршумовић први добитник награде Мика Aнтић

Сви младунци, па и наши, кроз игру се припремају за озбиљни живот. Игра је симулација стварног живота. Игра је, такође, у основи свеколиког стваралаштва. Ја сам срећан , јер сам сачувао у себи тог хомо луденса, који се непрестано игра

У ЖИВОТУ не постоје бајке, саме од себе, бајке ми стварамо! Aко их желимо, и ако их створимо, имаћемо их. Aко не умемо да их створимо, немаћемо их! A бајке су потребне, да бисмо одрасли. Када одрастемо, потребне су нам да бисмо надрасли проблеме, да бисмо надвисили себе! И на крају, кад додирнемо небо, пресељавамо се у своју бајку, и у њој настављамо да живимо!

Ово је у интервјуу за "Глас Српске" рекао Љубивоје Ршумовић, истакнути српски пјесник чији стихови већ деценијама освајају најмлађе читаоце, а и оне старије, који вјерују да "Деца могу да полете".

Пјесник, који је сабрао ведрину и мудрост својствену само великим пјесницима и својим стиховима повезао генерације, први је добитник награде "Мика Aнтић", која му је недавно додијељена.

? Већ неколико генерација одрасло је уз Ваше стихове. Како из данашње перспективе гледате на мачка Микеланђела, градоначелника Качкаваљева... ?

- Мачак Микеланђело је мој омиљени јунак из детињства. Најпре сам имао мачка Шервуда, који је био хајдук и разбојник, ловио зечеве, свађао се са лисицама и изгонио их из њихове пећине. Па кад је он настрадао у једној таквој авантури, остао је његов потомак Микеланђело! Потпуно друга природа. Повукао на маму. Са њим сам путовао и у Пршутанију, али и у краљевину Заувари, у којој је он био званични мачор Министарства иностраних церемонија. Читао сам му приче о Питеру Величанственом, званичном мачору британског Форин офиса, који је настрадао јер је био правдољубив. Учио сам Микеланђела да не верује никоме, и да буде препреден! Водио сам га на псеће гробље у Илфорду, где је сахрањен Питер, у строго одвојеној парцели за мачке! Сад завршавам причу о Краљевини Заувари у којој је Микеланђело један од главних јунака!

? Који су то доживљаји из дјетињства одредили Вашу поезију?

Да нисте рођени на селу, да ли бисте другачије доживјели сунце, небо... Да ли би и Ваша поезија била другачија?

- Ја сам детињство провео у најлепшем селу на свету, у Љубишу, на Златибору. Имао сам најбоље другове на свету, најбољег брата на свету, најбоље родитеље на свету! Из свега тога родила се моја поетика. И када пишем за људе у деци, и када пишем за децу у људима, моје детињство је извориште, непресушно извориште! Све што сам урадио у животу води порекло са Златибора! Наравно, да сам рођен у Панонској низији, као Мика Aнтић, и моја би поезија антејски била везана за земљу, као његова! Да сам рођен у Гружи, као Добрица Ерић, певао бих о сунцокретима и вашару у Тополи! Из мог Љубиша се и Сунце и Месец виде боље, могао сам рукама да их додирнем.

? Битан елеменат у Вашем стваралаштву је хумор. Колико је "добра фора" она негдашња добра и за нове генерације?

- Хумор је природна појава у мом животу, па и у мојој поезији. Без фазона и фора нема здравог односа према свету, према околини, према недаћама! Није живот само лила свила, нити цвеће из априла... Потребна су, врло често, нека крила, да узлетимо изнад свакодневице! Та крила су скривена у радости, коју хумором обезбеђујемо.

? "Игра је здравија од млека" кажете. Критичари истичу да се и Ви пишући поезију играте. Колико је то тачно?

- Игра је императив детињства. Сви младунци, па и наши, кроз игру се припремају за озбиљни живот. Игра је симулација стварног живота. Игра је, такође, у основи свеколиког стваралаштва. Ја сам срећан, јер сам сачувао у себи тог хомо луденса, који се непрестано игра. Игра је онај Бог у мени, кога сам опевао. Ево те песме, за крај:

         Мој стари је од свога старог,

          а његов стари, опет, од свога,

          слушао један древни налог:

          у деци треба убити бога!

          Тај налог, грозан и тањушан,

          мој стари није хтео да шаље,

          тако је испао непослушан,

          па Бог у мени живи и даље!

"Плави чуперак"

Мика Aнтић је написао: "Срце се нема да се има, срце се има да се даје свима!" Мика ми је дао своје срце, које сада куца у мојим грудима, поред мог срца! Та два срца, једно планинско и друго равничарско, удружена српским језиком, шта могу да произведу осим радости?! Микину поезију знам из времена када је настајала. Он је "Плавим чуперком" отворио свима нама једно ново игралиште, љубавиште, и дао нам га на употребу. Он је "Митом о птици" доказао да се и рефлексивна поезија пише душом - истакао је Љубивоје Ршумовић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.