RAZGOVOR književnik Ljubivoje Ršumović prvi dobitnik nagrade Mika Antić

Svi mladunci, pa i naši, kroz igru se pripremaju za ozbiljni život. Igra je simulacija stvarnog života. Igra je, takođe, u osnovi svekolikog stvaralaštva. Ja sam srećan , jer sam sačuvao u sebi tog homo ludensa, koji se neprestano igra

U ŽIVOTU ne postoje bajke, same od sebe, bajke mi stvaramo! Ako ih želimo, i ako ih stvorimo, imaćemo ih. Ako ne umemo da ih stvorimo, nemaćemo ih! A bajke su potrebne, da bismo odrasli. Kada odrastemo, potrebne su nam da bismo nadrasli probleme, da bismo nadvisili sebe! I na kraju, kad dodirnemo nebo, preseljavamo se u svoju bajku, i u njoj nastavljamo da živimo!

Ovo je u intervjuu za "Glas Srpske" rekao Ljubivoje Ršumović, istaknuti srpski pjesnik čiji stihovi već decenijama osvajaju najmlađe čitaoce, a i one starije, koji vjeruju da "Deca mogu da polete".

Pjesnik, koji je sabrao vedrinu i mudrost svojstvenu samo velikim pjesnicima i svojim stihovima povezao generacije, prvi je dobitnik nagrade "Mika Antić", koja mu je nedavno dodijeljena.

? Već nekoliko generacija odraslo je uz Vaše stihove. Kako iz današnje perspektive gledate na mačka Mikelanđela, gradonačelnika Kačkavaljeva... ?

- Mačak Mikelanđelo je moj omiljeni junak iz detinjstva. Najpre sam imao mačka Šervuda, koji je bio hajduk i razbojnik, lovio zečeve, svađao se sa lisicama i izgonio ih iz njihove pećine. Pa kad je on nastradao u jednoj takvoj avanturi, ostao je njegov potomak Mikelanđelo! Potpuno druga priroda. Povukao na mamu. Sa njim sam putovao i u Pršutaniju, ali i u kraljevinu Zauvari, u kojoj je on bio zvanični mačor Ministarstva inostranih ceremonija. Čitao sam mu priče o Piteru Veličanstvenom, zvaničnom mačoru britanskog Forin ofisa, koji je nastradao jer je bio pravdoljubiv. Učio sam Mikelanđela da ne veruje nikome, i da bude prepreden! Vodio sam ga na pseće groblje u Ilfordu, gde je sahranjen Piter, u strogo odvojenoj parceli za mačke! Sad završavam priču o Kraljevini Zauvari u kojoj je Mikelanđelo jedan od glavnih junaka!

? Koji su to doživljaji iz djetinjstva odredili Vašu poeziju?

Da niste rođeni na selu, da li biste drugačije doživjeli sunce, nebo... Da li bi i Vaša poezija bila drugačija?

- Ja sam detinjstvo proveo u najlepšem selu na svetu, u Ljubišu, na Zlatiboru. Imao sam najbolje drugove na svetu, najboljeg brata na svetu, najbolje roditelje na svetu! Iz svega toga rodila se moja poetika. I kada pišem za ljude u deci, i kada pišem za decu u ljudima, moje detinjstvo je izvorište, nepresušno izvorište! Sve što sam uradio u životu vodi poreklo sa Zlatibora! Naravno, da sam rođen u Panonskoj niziji, kao Mika Antić, i moja bi poezija antejski bila vezana za zemlju, kao njegova! Da sam rođen u Gruži, kao Dobrica Erić, pevao bih o suncokretima i vašaru u Topoli! Iz mog Ljubiša se i Sunce i Mesec vide bolje, mogao sam rukama da ih dodirnem.

? Bitan elemenat u Vašem stvaralaštvu je humor. Koliko je "dobra fora" ona negdašnja dobra i za nove generacije?

- Humor je prirodna pojava u mom životu, pa i u mojoj poeziji. Bez fazona i fora nema zdravog odnosa prema svetu, prema okolini, prema nedaćama! Nije život samo lila svila, niti cveće iz aprila... Potrebna su, vrlo često, neka krila, da uzletimo iznad svakodnevice! Ta krila su skrivena u radosti, koju humorom obezbeđujemo.

? "Igra je zdravija od mleka" kažete. Kritičari ističu da se i Vi pišući poeziju igrate. Koliko je to tačno?

- Igra je imperativ detinjstva. Svi mladunci, pa i naši, kroz igru se pripremaju za ozbiljni život. Igra je simulacija stvarnog života. Igra je, takođe, u osnovi svekolikog stvaralaštva. Ja sam srećan, jer sam sačuvao u sebi tog homo ludensa, koji se neprestano igra. Igra je onaj Bog u meni, koga sam opevao. Evo te pesme, za kraj:

         Moj stari je od svoga starog,

          a njegov stari, opet, od svoga,

          slušao jedan drevni nalog:

          u deci treba ubiti boga!

          Taj nalog, grozan i tanjušan,

          moj stari nije hteo da šalje,

          tako je ispao neposlušan,

          pa Bog u meni živi i dalje!

"Plavi čuperak"

Mika Antić je napisao: "Srce se nema da se ima, srce se ima da se daje svima!" Mika mi je dao svoje srce, koje sada kuca u mojim grudima, pored mog srca! Ta dva srca, jedno planinsko i drugo ravničarsko, udružena srpskim jezikom, šta mogu da proizvedu osim radosti?! Mikinu poeziju znam iz vremena kada je nastajala. On je "Plavim čuperkom" otvorio svima nama jedno novo igralište, ljubavište, i dao nam ga na upotrebu. On je "Mitom o ptici" dokazao da se i refleksivna poezija piše dušom - istakao je Ljubivoje Ršumović.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.