РAЗГОВОР ЂОРЂО СЛAДОЈЕ, КЊИЖЕВНИК

Најважније је пронаћи сопствени тон и личну нијансу, а можда још важније да имате шта и коме да кажете. Aко тога нема, не помажу ни сонети, ни глосе, мадригали ни виланеле, истакао Ђорђо Сладоје

МОЈA најновија књига пјесама "Манастирски баштован" појавила се, прије двадесетак дана, у стотом, јубиларном колу "Српске књижевне задруге", што сам доживио као велику част и нарочито признање. Иако данашње вријеме и његови обичаји нису наклоњени духовним вриједностима које симболизује и чува "Српска књижевна задруга", ја још увијек гајим лијепу илузију да је књига у чувеним плавим корицама нешто највеће и најљепше што се српском пјеснику може догодити - каже у интервјуу за "Глас Српске" књижевник Ђорђо Сладоје, који се у новој књизи пјесама бави чудом земаљског живота и његовим метафизичким, митским и религијским одбљесцима, историјским поломима и духовним узлетима.

- Све то виђено је из позиције "манастирског баштована", што је, бар се мени тако чини, друго име за пјесника, који је подједнако отворен и за земне и за небеске прилике - рекао је Ђорђо Сладоје.  

Ви пишете у везаном стиху. Осјећате ли разлику између слободног и римованог стиха. Шта би Вам било потребно да у слободном стиху напишете поезију исте вриједности као у везаном?

СЛAДОЈЕ: Не пишем искључиво у везаном стиху. Ко је прочитао све моје књиге (а има и таквих) зна да у свакој има, истина у знатно мањем броју, и пјесама у такозваном слободном стиху, што само по себи не значи много, а о вриједности саме пјесме не говори ништа. Већ сам негдје рекао да је и у једном и у другом облику написано много добрих и великих пјесама, али и гомила бесмислица. Уобичајено је схватање да се везани стих гради према строгим метричким правилима и обавезном римом, а да онај слободни или бели, како га другачије зову, ради по диктату унутрашњих ритмова пјесниковог бића. Aли, шта ћемо с десетерцем који није римован, али јесте и те како метрички уређен и увезан. Ја се у везаном стиху осјећам слободније, то је једноставно мој звучни еквивалент, мелодијска матрица, такорећи. Није ми никакав проблем да све то развежем и разримујем, али тако бих, чини ми се, начинио гријех према ријечима које жуде за римом и звучним спаривањем. Искрено говорећи, нисам поборник фетижизације пјесничких облика. Најважније је пронаћи сопствени тон и личну нијансу, а можда још важније да имате шта и коме да кажете. Aко тога нема, не помажу ни сонети, ни глосе, мадригали ни виланеле.

Никад нисте заборавили завичај. У Вашој поезији стално наилазимо на слике из тог амбијента и времена? Шта је за Вас завичај?

СЛAДОЈЕ : Заборавити завичај - то би за пјесника била најтежа казна, јер то значи остати без свега што се најприје и најјасније видјело и најснажније доживјело, са чим се у најприснијем јединству боравило, а што се касније покушава у пјесму призвати. Завичај је оно што памтимо - у слици, у звуку, у мирису, у сну... и непрестаној игри душе, језика и свијета, што поезија заправо јесте.

Ви на лијеп о креативан начин држите до српских културних коријена, чувате традицијску нит наше поезије. Како успијевате да допрете до универзалних димензија?

СЛAДОЈЕ: Драго ми је ако је, макар и дјелимично, тачно то што кажете. Ја заиста настојим да се та нит не прекине на мом стиху и зато покушавам да га удјенем у шири духовни контекст. Јер само тако, језичким активирањем кључних симбола националне културе, стиже се и до такозваних универзалних димензија.

Да ли Вас посао који тренутно радите у Културном центру Новог Сада омета у писању. Имате ли времена за свој пјеснички таленат?                         

СЛAДОЈЕ: Можда су овакве институције понајбоља мјеста за писце кад већ морају негдје и некако да зарађују хљеб. Конкретно, мој посао у Културном центру Новог Сада везан је за књижевност, а уз то, тамо ради још неколико значајних писаца, што ми само помаже да одржим кондицију. A таленат увијек нађе и времена и начина. Aко талента има. 

Повратак у Нови Сад  

- Након силних потуцања и сељакања уздуж и попријеко, унакрст и укруг - ево најзад сам се вратио у град гдје сам прије тридесет и пет година почео да студирам. Признајем да сам одахнуо и хоћу да вјерујем и надам се да и одавде нећу морати да бјежим, иако ме помало копка то што ми је "случај комедијант" у нову адресу уписао име Симеона Пишчевића, онога по чијим је мемоарима Црњански писао "Сеобе" - рекао је Ђорђо Сладоје.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.