Радомир Д. Митрић, пјесник - Поруке отворене библиотеке

СВAКИ писац пише једну књигу, којој додаје увијек неки нови детаљ. Моја поетика је одавно зацртана, наговијештена "Носталгијом за пуноћом" и "Освешћењем".

 Сада та поетика добија јасније контуре са "Унутрашњим Вавилоном", а ово трокњижје, досадашње стиховно, вјероватно је припрема за неко прозно дјело, не претјерано великог обима, јер се вријеме убрзало, како тврде данашњи физичари, па људи баш и немају времена да читају нека обимна дјела, која остају као једна етапа у књижевном обликовању свијета.

Ово у разговору за "Глас Српске" каже истакнути српски пјесник Радомир Д. Митрић, добитник неколико најзначајнијих домаћих, али и међународних награда за поезију, који је недавно, у издању бањолучког "Aрт принта", објавио нову збирку поезије "Унутрашњи Вавилон".

- Вјерујем у апсолутно добро, на које су биле упућене све цивилизације свијета и ова књига је мој допринос таквом поимању свијета и живота - каже Митрић.

* ГЛAС: У "Унутрашњем Вавилону" ходочасничким миром крећете на имагинарно путовање од Гдањска ка Сарајеву. Зашто та два одредишта?

МИТРИЋ: Ради се о чину путовања, а то су два одредишта, уз Истанбул и Венецију, између којих је смјештен читав свијет мога дјетињства. То су тачке у координатном систему којима боље означавам атласну распоређеност, полови између којих се налази дух који пребива у мени, дух књиге која у себи садржи есенцију истовјетности пјевања и мишљења.

Пјеснички субјекат је у вјечитој борби између добра и зла, у њему се одвија унутрашњи агон. То је књига сумње, побуне, али и књига која нуди одговоре на нека битна питања. Књига говори о располућености човјековој, о узлету и паду, о грађењу и разграђивању, и зато сам узео симбол Вавилона, симбол гордости и урушавања. Сви ми имамо своје Вавилоне у себи, само је питање да ли нас та борба оплемењује или нас тјера на још већу приземност.

* ГЛAС: Да ли је књига, у ствари, замишљена као једна велика вавилонска библиотека?

МИТРИЋ: Да. Борхес, којег сматрам најкомплетнијим књижевником, управо је инсистирао на томе. Свијет је и конципиран на такав начин, само треба знати читати поруке из те отворене библиотеке и одабирати праве књиге у процесу ишчитавања свијета.

* ГЛAС: Оно што "Унутрашњи Вавилон" одваја од двије претходне књиге је - смрт. Да ли она, смрт, постоји у Вашој поезији да би потврдила мото Никоса Казанцикиса с почетка књиге који каже да се у нама налазе два живота - један који води ка грађењу и један који води ка паду?

МИТРИЋ: Цитатом са почетка књиге омеђена је раван у којој се одвија унутрашњи монолог пјесничког бића. Смрт је ту пратиља која испуњава свој судбински задатак, преносећи душе из овога у онај свијет. То је стање духа које се налази у међувремену и међупростору и само тамо је могуће. Она је најбоља другарица писца, који осјећа исконску везу са елементима од којих је створен свијет и поредак ствари.

Смрт је припрема за оно што слиједи послије, за оно за шта се овдје усавршавамо или падамо дубље. Књига мора да садржи везу између почетка и краја, као Живот и Смрт што је имају, оно што се налази између тога је суштинско. Ја сам још у доба рата осјетио како тешке могу бити њене посјете и доста од те тежине има у реминисценцијама на рат у овој књизи.

Ријечи

Књига и даље остаје један особен ентитет духа, примарна снага коју исписују ријечи, које су стварале свијет. Таква библиотека мора да има метафизички ореол, надсвјетовни нимбус као симбол да је ријеч, логос, изнад свега и над овим свијетом. A данас тужно изгледају библиотеке, у којима "речи одумиру, чекајући анђеоске руке преобразбе". Без наше помоћи та ће библиотека увенути.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.