Радо Димитријевић: Писци затворени у своје торове

Писци у РС и не постоје као збирна именица. Каква књижевна сцена, то је једна велика сваштара. Као један од оснивача Удружења књижевника Српске стидим се наше, данашње слике. Удружење бијаше боље организовано у рату и поратном времену. Ми смо се затворили у своје "торове", што је говорио Бранко Ћопић, мислећи на републичка удружења, а ја мислим на подружнице.

Рекао је то у интервјуу "Гласу Српске" књижевник Радо Димитријевић, добитник многих награда и један од главних организатора књижевног живота у Градишци, који је однедавно и на челу градишке подружнице Удружења књижевника РС.

* ГЛAС: Како ради градишка подружница Удружења књижевника чији сте предсједник?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Подружница УКС у Градишци је малобројна, само осам чланова, али то не значи да у граду на Сави нема још писаца. Дабоме да има и то веома добрих који не могу постати чланови док их не верификује Скупштина. Ми се трудимо да књижевни живот не замре у Градишци. Организујемо књижевне промоције и до ове године додјељивали смо награду за најбољу необјављену књигу. Нажалост, сада је и то у питању због недостатка средстава. Нас малом кашичицом финансира општина. Наши одборници нису показали разумијевање и додијелили су нам биједан буџет који смо већ потрошили. Туга голема. Ми немамо ни своју адресу, кутак у којем би се састајали, телефон и остало неопходно за нормалан рад. Упркос томе, дјелујемо као писци. Наш члан је академик Раде Михаљчић који ради на енциклопедији РС уз асистенцију Небојше Иваштанина, такође нашег члана који је, не могу да не кажем много цјењенији као писац у Русији него код нас. Чини ми се да најодговорнији заборављају да град градом чине и њихови писци. Све се своди на борбу са вјетрењачама у себи и око себе.

* ГЛAС: Колико је тешко писцима из малих средина да се представе на значајним књижевним манифестацијама?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Гдје год дођем као књижевник осјећам се као уљез, осјећам неку нелагодност као да домаћинима отимам залогај хљеба, чини ми се да их пљачкам и сиромашим. Зашто, једноставно јер нема међусобног уважавања и старог, доброг гостопримства. Узмимо нашу највећу подружницу, бањалучку, која је херметички затворена. Каква је кућа у коју нико не долази у госте. Не личи ли то на бојазан од нечег новог, па и бољег. Када сам недавно организовао Књижевну манифестацију посвећену Козари, поводом 70 година од оне стравичне офанзиве позвали смо писце из свих општина које гравитирају Козари. Глумица Раденка Шева је извела "Стојанку мајку Кнежопољку", мени су приговорили да је то било сувишно када они имају своје пјесме, а сами учесници су имали заиста сјајне пјесме. Погодила ме себичност и неразумијевање неких непозваних који сматрају да ништа није значајно и лијепо ако ту није било њих.

* ГЛAС: Организатор сте јединствене књижевне манифестације "Књиге и јабуке". Како теку припреме за овогодишњи програм?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: То је манифестација којом се поносим. Са мало средстава окупи се десетине књижевника, глумаца, сликара, новинара и цијело село, штавише Поткозарје, једни друге дарују својим производима и симболично и људски. Ту нема гостију, сви су на свој начин домаћини. Ово је јубиларна, десета манифестација. Од прве је конципирана као жив организам тако да се на свакој сљедећој унесе нешто ново. Почели смо са додјелом награде за најбољу пјесму на тему "Јабуке и књиге", затим и за најуспјешнијег излагача јабука, од прошле године бирамо и најбољег младог глумца, учесника у програму за награду која носи име нашег пријатеља и сталног учесника Небојше Зубовића. Ове године ће за пјесме бити награђени и ученички радови у три категорије, најмлађи до 4. разреда, старији до 9. разреда и средњошколци. Покушаћемо да штампамо нешто као монографију манифестације и Поткозарја. Надам се да ће нас као и до сада подржати Министарство просвјете и културе РС, као и начелник општине.

* ГЛAС: Какво је Ваше мишљење о књижевним наградама у Републици Српској?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Књижевне награде у РС живе као лептири. Који је то добитник и које наше књижевне награде послије штампао награђену књигу у 5.000 примјерака, добио неку још значајнију награду, преведен на неки страни језик? Судећи по томе, ми немамо књижевне награде са специфичном тежином. Мени је веома жао што је то тако. Ја сам захваљујући наградама за причу које је додјељивала ваша кућа објавио прву књигу о којој се и данас прича, која је доживјела и друго издање код исте куће. Код нас је у обиљу награда и обиље инстант писаца и књига. Ми немамо мјере за домаћу књижевност, немамо професионалних писаца, немамо заслужних умјетника. Ко би требало о томе да води рачуна, ако неће кровна организација? Постојеће књижевне награде су јалове назнаке у биједним биографијама писаца. Само ми је жао што носе имена истинских великана којима скрнавимо имена и дјела.

A да све није тотално црно у РС наговијестио је Емир Кустурица будућом наградом Aндрићевог института. Није на одмет подсјетити се Пруста чија је мисао:  "Мали бродови су за кратке пловидбе, а велики за дуге."

Одрицање награда

* ГЛAС: Није ли необично што критикујете књижевне награде, а и сами сте добили многе?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Ја се овог трена јавно одричем свих награда које сам добио послије рата и брисаћу их из своје биографије. Чиним то из моралних разлога, да не останем у супротности са собом и својим ријечима. Срамота ме више полеђину својих књига, по неком неукусном правилу, да попуњавам називима награда о којима не мислим добро, осим неколико часних изузетака.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.